Mnoge stvari u životu su van naše kontrole. Ova rečenica van konteksta može da zvuči pesimistično ili zastrašujuće, ali jeste nešto što je neophodno da prihvatimo. Tek nakon prihvatanja ove činjenice možemo da osvestimo na koje aspekte života i te kako možemo da utičemo. Osećaj da nemamo nikakvog uticaja na to kako će se nešto odvijati posebno dolazi do izražaja kada svedočimo onome što se dešava na globalnom nivou sa klimatskim promenama, ratovima ili bolestima. Dolazak u kontakt sa osećajem da ne možemo u potpunosti nešto da zaustavimo ili promenimo može da nas preplavi, pa tako svako od nas nalazi način da na individualnom planu utiče na te ogromne promene koliko može. Uplaćujemo novac za nečije lečenje, vodimo računa o tome da što manje koristimo plastičnu ambalažu, delimo objave na društvenim mrežama o važnim temama u nadi da ćemo što više doprineti promeni i uticati na pozitivan tok događaja. Ova vrsta stupanja u akciju može da nam, bar na trenutak, vrati nadu da će se stvari promeniti. Osim postupanja na nekom širem planu, da bismo se emotivno regulisali i bar donekle pružili sebi osećaj kontrole, posebno u periodima pojačanog stresa, u redu je da se kroz ovo okrenemo i sebi.
Jedna od ključnih stvari koja može da nam pruži balans između sigurnosti i neizvesnosti jeste rutina. Rutina je ono što našem životu daje strukturu i osećaj predvidivosti.
Svi mi funkcionišemo simultano, u nekom okviru koji nam je dat kroz dan, noć, godišnja doba. U tom zajedničkom okviru, na nama je da pronađemo neki naš ritam i vidimo na koji način ćemo da oblikujemo svoje vreme i međuljudske odnose. Kada čujemo reč rutina ili da se nešto odrađuje rutinski, to može da ima negativnu konotaciju. Može da nas asocira na dosadu ili na nešto što treba da se uradi, a ne budi nam preterano uzbuđenje. Rutine nastaju tako što se neko naše „obično“, svakodnevno ponašanje ponavlja, sve dok se ne učvrsti kao naši prepoznatljivi šablon ponašanja. Njihov značaj za mentalno zdravlje je višestruk. One su efikasan način da nešto obavimo, kroz kreiranje setova automatizovanih radnji koje se ponavljaju.
Rutina i normalizacija
U rutini postoji nešto što može da bude utešno. To posebno dolazi do izražaja kod nekih traumatskih dešavanja ili težih bolesti. U takvim okolnostima potpuno nam je narušeno svakodnevno funkcionisanje, oduzete su nam navike i naš tempo funkcionisanja. Povratak rutini nakon ovakih dešavanja može da nam pruži osećaj da vraćamo svoj život sebi. Kod traume, koja neretko razara svaki segment našeg psihološkog funkcionisanja, vraćanje našim navikama može bar na neko vreme da nam da osećaj da neke segmente života i dalje imamo pod kontrolom i da se život nastavlja dalje, ma koliko strašno bilo to što se dogodilo.
Rutina i rasterećenje
Sa uvođenjem rutine se borimo nekada sve i do kasne adolescencije, jer haos i odsustvo plana mešamo sa spontanošću. Nekada nas je strah da će nam uvođenjem strukture svaki dan postati isti.
Cilj rutine nije da imamo isprogramiran svaki sekund svog vremena i da se pretrpamo redosledom od jutra do mraka - od toga kada ćemo oprati zube, do toga kada ćemo platiti račune. Ovde nije krajnji cilj da budemo što uspešniji u nečemu, već da imamo neki tok aktivnosti, da imamo neku radnju koju ponavljamo svaki dan.
Time ovaj proces pretvaramo u nešto što ne zahteva mnogo mentalnog napora i dajemo vreme svom umu da se malo rastereti. Ispunjen život svakako je nešto više od organizovanosti, čiste kuće i isplaniranih obroka. Rutina nije nešto zbog čega ćemo nužno euforično iskakati iz kreveta svako jutro, međutim ukoliko nemamo nikakvu strukturu za brigu o rutinskim stvarima, to samo po sebi može biti izvor frustracije i haosa.
Rutina i svesna briga o sebi
Izlazak iz jurnjave i osećaja haotičnosti nije nešto što možemo uvek da rešimo od danas do sutra sa ogromnom to do listom. Odabir navika koje hoćemo sebi da uvedemo zahteva od nas da sebi damo prostora, a davanje prostora znači da moramo da usporimo i zastanemo. Usporavanje je proces koji može da traje mesecima. Upravo je taj „prazan“ prostor koji dobijamo kada raskrčimo svoj raspored, nešto što može da nas plaši, jer haos i gomila obaveza nisu uvek samo stvar neorganizovanosti. Nekada kroz zatrpavanje obavezama hoćemo da zamaskiramo dublje probleme koji mogu da budu i posledica ranijih trauma. Sa klijentima često radim na ovoj temi. Kada se dotaknemo uzroka, nakon toga radimo i na tome da klijent/kinja više osluškuje sebe i svoje potrebe. Radimo na kreiranju rutine po meri koja nije samo „rutinska“, kroz koju ćemo brinuti o sebi, koja će nas uzemljiti, dati nam osećaj da smo na svom terenu i da, uprkos mnogim neizvesnostima, to što radimo u datom trenutku jeste uvek isto i nepromenjeno. To je nešto što nam je poznato i što znamo kako da uradimo, bez mnogo analiziranja i pripreme.
Ritual - deo rutine samo za mene
Kada uvodimo nešto novo u raspored, možda je najlakše da to bude jutarnja ili večernja rutina, odnosno aktivnosti koje će nas pokrenuti i uvesti u dan ili označiti kraj dana i dati signal da je vreme da se opustimo pred san. Potrebno je određeno vreme da naš mozak registruje neko ponašanje kao naviku, tako da krenite od jedne aktivnosti koja će svakog dana biti ista, pa tek posle nekog vremena možete to da nadograđujete. Osim toga što nam pomažu da imamo osećaj kontrole pri vođenju računa o obavezama, rutine mogu vremenom da evoluiraju, da dobiju neke slojeve i značenje. Kada se to desi i kada dobiju određenu simboliku, one postaju naši rituali. Možda pred spavanje imam nešto što je potrebno da obavim - raspremanje odeće, pranje posuđa nakon večere, a posle toga mogu da uvedem nešto što će biti samo za mene. Čaj uz omiljenu mirišljavu sveću, a ako nije jako kasno, sve to uz epizodu neke serije. To postaje moj večernji ritual, gde taj čaj postaje „moja šolja čaja“ koju ne preskačem, jer time stavljamo naglasak na vreme za sebe i pripremu za završavanje dana. Sve zavisi šta nam je cilj i od čega polazimo. Ukoliko se osećamo usamljeno, možemo da razmislimo o ritualu koji će nam pružiti priliku da se povežemo sa drugima. To može biti redovan odlazak u isti lokal na kafu, trening ili ples gde ćemo vremenom sretati ljude sa kojima nam je ovaj ritual zajednički.
Vreme će svakako da leti i to je još jedna od stvari na koju ne možemo da utičemo, ali možemo da koristimo rituale kao alat kojim ćemo da obeležimo i damo značaj nekom trenutku u tom vremenu. U vremenu gde nam stalno stoji nad glavom neizvesna budućnost, gde smo zbog kolektivnih i individualnih traumatskih iskustava i stresa često odsutni i isključeni, rituali su tu da nas podsete da se svesno uključimo u sopstveno iskustvo.