Pustila sam Mariah Carey kad sam počela da pišem ovaj tekst, i to njenu veselu Fantasy. Ne ide mi ovih dana da slušam balade, tugu mi pojačaju na neku nepodnošljivu jačinu, suze ne prestaju i teraju me da se pitam zašto sam ovo sebi uradila! Ja koja nikada nisam želela da odem iz Srbije, a posebno ne na kraj sveta (Australija je kraj sveta, dalje od nje je samo ledeni Antarktik), na punih 13.997 kilometara od zemlje u kojoj sam četrdeset godina živela i to prilično lepo, izgradivši svoj mali ali divni krug ljudi, imajući divan posao i blizak odnos sa porodicom kakav mnogi oko mene nemaju.
Ali život se valjda nekako postara da sebi kažete hajde da probam, uvek mogu da se vratim, realno je da ja odem kod partnera koji već 28 godina živi u Australiji, nego da on dolazi u Srbiju bez sistema, sa urušenim obrazovanjem, nepostojanjem vladavine prava i sistema lične odgovornosti. Racio preovlada i to onaj koji je uvek govorio da long distance veze ne mogu opstati i da se par mora sjediniti na jednom mestu, ali šta je sa srcem? Dve nedelje pred put plakala sam krišom da me porodica ne vidi na pomisao kako se bliži put i kako ću svoje videti možda tek za šest meseci. Isto je bilo i kada sam došla. Još jet lag, pa hormoni, pa pun mesec (da, da dobro ste pročitali). Ceo taj prvi vikend sam preplakala.
Sve mi je nedostajalo, i moj Zemun, i moj krevet, i moja sestra krofnica i moja mati, čak i komšije Rusi koji su mi skakali po mozgu od ranog jutra svojom jurnjavom po parketu.
Jer iako sam se radovala partneru i zajedničkom životu, nisam mogla da potisnem tugu što ću sada Srbiju posećivati turistički, a svoje viđati povremeno, kada mi finansije i situacije dozvole. Daleko je Australija i pitala sam se što sam tog avgusta koji vrag izašla sa momkom znajući da on živi u Down Under. Ukratko, imala sam ''bipolarni poremećaj'' i sebe čas bodrila i govorila da je rano, da je još sveže i da ću ovde pustiti korenje i dobiti nešto novo, a čas kako ja ovo neću moći, kako nema šanse da Australija postane moj dom, i da ovde budem srećna kao u svom milom „Munze“ gradu.
Sećam se dok sam bila mala, još u osnovnoj, kako sam na terasi uvek čučala kada bih videla laste jer mi je tada neko rekao kako ću imati sve jedinice ako ne čučnem, a usput mi spomenuo kako se lastavice sele u jatu.
Lastavice, simbol ptica selica koje zimuju u Africi južno od Sahare a onda dolete u Evropu, kao vesnik proleća bile su mi i ostale prva asocijacija na migracije.
Često sam pomišljala kako bi bilo lepo tako poput lastavica „odleteti“ negde u tople krajeve kada je u Srbiji zima, ali samo nakratko, pa se opet vratiti. Vreme je prolazilo a dosta meni dragih prijateljica-lastavica napustilo je svoja „gnezda“ i pošlo za svojim partnerom. Jedna Staša, jedna Ljubica, jedna Jasmina i dve Ivane. Skoro sve na pragu tridesetih ili u srednjim tridesetim, i skoro sve ostavljajući ne samo porodice i prijatelje, već i posao, odlazeći mahom u zemlje u kojima glavni jezik nije engleski, već nemački, portugalski ili jedan od skandinavskih. Posmatrala sam ih, pratila njihove nove životne rute i radovala se susretima i zapisima iz tih baza, kako mi je Staša napisala u poruci, nakon što je Nemačku u koju se preselila nazvala svojim domom pa se ispravila, jer nešto joj tu nije zvučalo kako treba. Partneri su bili razlog, i pitala sam se tada da li bi i obrnuto bila ista slika, da li bi partneri krenuli za svojim partnerkama? Onda me je draga Ljubica lepo podsetila kako ne smemo da generalizujemo stvari i da nekako, iako možda statistika pokazuje da i ne bi, muškarci jednostavno imaju više ponuda i mogućnosti kojih se prihvataju i koji im se nude.
Ali kako se donose tako velike, životne odluke da odete iz zemlje? Posebno u trenucima kada niste mladi, kada ste već izgradili i postavili svoj život na noge?
Za Ivanu (44) koja danas radi u Norveškoj kao programer i koja je iz Zemuna emigrirala pre sedam godina u jedno malo mesto na jugu Norveške, ta odluka nije bila teška, vođena željom za porodicom i činjenicom da Norveška nije toliko daleko od Srbije, iako su sami počeci bili izazovni i teški. „Najteže mi je bilo što sam u maloj sredini, u okruženju koje nije nudilo puno prilika i mogućnosti da upoznate nekog. Osećala sam se usamljeno i nedostajala mi je porodica kao i moj krug prijatelja.“
Ljubica (38), modna dizajnerka, spisateljica u nastojanju i domaćica koja se iz Valjeva preselila u Štutgart, takođe pre sedam godina, seća se kako je bilo proleće i kako je bila u Resavskoj, na kiši koja je ispunila rupe u trotoaru, i kako je u glavi sabirala utiske i to posle razgovora sa M, ženom koja joj je bila mentor i više od toga. „Uzdahnula sam duboko i donela odluku. To je to. Idem da ga podržim, partnera (verenika u tom trenutku, koji je dobio priliku da radi u svojoj branši u Nemačkoj). Idem da probam. Maštala sam o Mediteranu, o životu na moru, pored velike vode, o smiraju dana u kom je nebo obojeno toplom žutom, o kreiranju odevnih komada od lana, o ateljeu na moru... Nemačka mi nikada nije bila na listi želja. Hladna i kišovita. Sa smeškom se prisećam kako sam mislila da ću se tamo smrznuti.“ Ova ista Ljubica na aerodrom je otišla sama, nije dozvolila nikome da je prati i u avionu je plakala kao kiša, a onda je u tuđini, tom Štutgartu, saznala nakon što su joj stigle analize iz Srbije, da su joj tri virusa napala srce i da mora hitno da počne terapiju, u trenutku dok još nema zdravstveno osiguranje i nema ama baš nikoga tamo.
Za mnoge koji su se odmetnuli van matičnih zemalja, prve godine bile su najteže i najizazovnije. Ti trenuci u kojima tek treba da pustiš korenje u tuđini, relativno sam, čekajući partnera da se vrati sa posla, pokušavajući da sebe zaokupiš nekim mislima koje te ne vraćaju u Srbiju, među drage uspomene i ljude. Jedna druga Ivana (34), content menadžerka koja je prošle godine Novi Sad zamenila Portom seća se kako joj je jezik bio najteži zadatak jer je portugalski znala samo iz Duolinga, ali da je ubrzo nakon dolaska upisala kurs jezika i da sada, nakon godinu dana, jezik mnogo bolje razume, iako joj konverzacija i dalje teško pada. Van toga, iako je sam početak koristila da upozna grad i privikne se na novi način života, često je hvatala sebe kako je nostalgična i tužna. „Spomenula bih izraz koji sam pročitala u knjizi Dejana Taijga-Stankovića - biti domotužan. Rekla bih da sam domotužna svaki put kada mi nedostaju ljudi iz Srbije jer upoznavanje novih ljudi u inostranstvu zna biti vrlo teško. Srećom, u svakoj zemlji ima stranaca koji se verovatno osećaju isto kao i vi, i kojima je takođe potrebno društvo.“ Sa druge strane, njena „komšika“ Jasmina (37), profesor ruskog jezika i književnosti, koja je Novi Sad zamenila Ženevom, takođe prošle godine, nije osećala nikakvu teškoću prilikom preseljenja i dosta dobro se snašla te prve godine života van Srbije. „Iskreno, ništa mi nije bilo teško zato što sam svesno, dugi niz godina osećala želju da poboljšam kvalitet svog života u drugoj zemlji, nakon što mi je postalo jasno da u našoj to neću uspeti. I kada sam se preselila, mnogo sam razmišljala o tome da li mi je zapravo u dubini duše teško. Tražila sam razloge da mi nedostaje moj rodni grad, čekala da me uhvati nostalgija, ali ništa. Mislim da je to zaista do duševnog stanja, a moje je odavno bilo spremno za život u nekoj drugoj, novoj otadžbini.“ Za Stašu (37), koja je pre četiri godine otišla u nemački gradić Gotinger, napustivši ne samo Srbiju već i posao urednice digitalnog izdanja National Geographic, odlazak je značio i pripremu na ulogu majke. U jeku korone i zabrane putovanja, ona i njen partner postali su roditelji. Srećom njen muž uzeo je tri meseca porodiljskog bolovanja, a skoro svakog dana posećivala ih je patronažna sestra kojoj su večno zahvalni. Međutim, nakon godinu dana, kada se život polako vraćao u normalu i kada je uzbuđenje oko svega malo splasnulo, a beba se pretvorila u živahnog dečaka koji je zahtevao pažnju 24/7, Stašu je počela da hvata panika. „Realnost me je pogodila jer sam shvatila da živim u gradu udaljenom 1500 km od svega što volim, bez posla i prijatelja, pa i „baka servisa“ na koji se mnogi, hteli to da priznaju ili ne, oslanjaju. Naravno, imala sam ljubav i podršku muža, ali da li mi je to dovoljno? Možda nekome i jeste, ali meni, koja sam navikla na potpuno drugačiji život koji se za vrlo kratko vreme preokrenuo za 180 stepeni, situacija je bila poput šamara. Osećala sam se kao da sam izgubila identitet, nemajući pojma kako da se sastavim. Pretpostavljam da svaka majka ima ove momente, ali u mom slučaju, u stranoj zemlji, sve je bilo deset puta pojačano. Pokušala sam da odlascima u Srbiju promenim taj osećaj, ali čini mi se da sam sebi samo pravila medveđu uslugu jer sam zapravo bežala od suočavanja. Sve je bilo isto tamo, a opet ništa nije bilo isto. Ja prva. Iz ove perspektive, shvatam da je meni bilo potrebno samo vreme. Vreme da prihvatim, da se naviknem i da upoznam novu verziju sebe.“
Odlasci u Srbiju jesu kod svih „lastavica“ bili i još uvek su česti i obavezni, ali i tu „lastavice“ imaju slična razmišljanja. Ljubica je dosta dugo dolazila dva puta godišnje, sa nadom da nešto promeni nabolje, u sistemu, u ljudima, u odnosima. „Kakvo naivno razmišljanje, priznaćeš? Osećala sam nasilje u svakoj pori društva i osećam ga dan-danas. Znaš onu priču o kuvanju žabe, kad se samo dodaje temperatura… Dok me centrifugalna sila vrtela ukrug, nisam mogla da vidim jasno, mnogo bolje sam videla kad sam se izmestila. U strahu su oči velike, a na Balkanu je stalni režim preživljavanja. Sa druge strane, život ide, ne pita, deca rastu, roditelji nam stare, prijatelji se venčavaju, dobijaju decu, neki razvode… dešavaju se velike sreće i velike tuge, a ja sam postala posmatrač svega, kao u filmu Interstellar, mi smo tu i osećamo se kao da smo u nekim drugim svetovima u kojima se više ne možemo dodirnuti. Hteli mi to ili ne, bliskost se gubi kad se oči ne vide često. Pa se srca onda sreću po dolasku. Uvek ostane neka rupa, neka crna rupa, međuprostor među nama, sa kojom se vratim tamo u Nemačku i sa kojom sam naučila da živim. Imam jedan vredan opis kao skrinšot u svom telefonu: ʼIt's like your soul is spread in different places and you can't get it all together anymore. There will always be missing places here and there.’ I još jedan moj koji može dati vetar u leđa onima koji se spremaju za odlazak, a glasi ovako: ʼVremenom stvoriš dom u sebi, i onda ti bilo koje mesto na svetu koje odabereš može postati kuća.’ Vratiti se za stalno? Portugalska Ivana povratak vezuje tek možda za penziju, dok Jasmina tu opciju nema u vidu. „Nikada se ne bih vratila. U Srbiji sam bila duboko nesrećna i nezadovoljna. Imam svoj stan u centru grada, potpuno nov i prelep, bila sam profesor u Karlovačkoj gimnaziji, pokrenula sam sopstveni biznis, ali sve je to bilo džaba kada je svaki dan bio ispunjen nenormalnostima na svakom koraku. Ja prosto nisam vaspitana za život u takvom društvu i okruženju.“
Integracija je za cure takođe bila izazov, kako kad je reč o poslu tako i kad je reč o pronalaženju prijatelja. Deficitni poslovi i oni koji su unutar IT zajednice kao i remote, pomogli su ponekoj „lastavici“ da se dočeka na noge bar finansijski i sa mogućnošću da zaokupi svoje misli, ali daleko teže je izgleda bilo pronaći prijatelja u tuđini. Ivani je u Norveškoj trebalo dosta dok nije upoznala neke ljude sa kojima je mogla da uspostavi prijateljski, redovni kontakt. „Sa prijateljstvima nije išlo lako jer su Norvežani prilično zatvoreni i prve drugarice su mi bile iz Poljske i Litvanije. Vremenom sam se povezala i sa našom zajednicom tamo i verujem da je to bio i najprirodniji način integracije. Imam sad dve, tri drugarice sa kojima sam izgradila lep odnos i sa kojima mogu da se nađem na kafi, da odem u neki izlazak ili da organizujem neki zajednički izlet i druženje na otvorenom.“ Da su naše zajednice dobar put integrisanja, svedoči i Jasmina koja se učlanila u Srpsko kulturno društvo u Ženevi i na taj način upoznala nekoliko interesantnih osoba.
U daljini, u tuđini, sa ili bez prijatelja i kraj partnera koji je često bio jedino društvo, ove dame danas kada se osvrnu na preseljenje i godine koje su usledile, vide velike promene unutar sebe.
Jasmina (Ženeva): Desio mi se mir u duši. I to nema cenu i ne bih ga menjala ni za šta i ni zbog čega, ni zbog koga. Sve ostalo, samostalnost, snalažljivost, posao, sve je ostalo isto. Ali moji mirni nervi su nešto što cenim više od bilo čega.
Ivana (Norveška): Postala sam mirnija i rasterećenija živeći tamo. Život mi se usporio i imam osećaj da imam mnogo više vremena tokom dana. Primećujem da manje žurim, više vremena obraćam na druge i više promišljam o životu. Veliki gradovi nas uvuku u gužvu, nametnute sadržaje i stalnu prezasićenost impulsima kada prestanemo da čujemo sebe. Danas gledam zvezde, osećam veću povezanost sa prirodom i više volim tišinu.
Ivana (Porto): Mislim da sam se za ovih godinu dana vrlo često izlagala novim iskustvima, što je samo po sebi, koliko uzbudljivo i lepo, toliko i zastrašujuće. U želji da upoznam nove ljude i sklopim prijateljstva, više puta sam se prijavljivala za razne radionice, kao što su radionica slikanja, dekupaža, keramike, i uvek upoznavala nove ljude koji žive u Portu. Da sam u Novom Sadu, nema šanse da bih toliko često izlazila iz svoje zone komfora, jednostavno, bila sam ušuškana, imala sam dugogodišnje prijatelje. Naravno, takve situacije vas nauče i da cenite prijateljstva koja imate u matičnoj zemlji.
Staša (Gotingen): Preseljenje me je naučilo da čovek nije ostrvo i da su nam ljudi potrebni, da je podrška ključna. Ali isto tako, shvatila sam kako svako od nas nosi u sebi neverovatnu snagu i da smo sposobni za mnogo više nego što mislimo. Niko neće verovati u nas, ako mi sami ne verujemo. Zato, budite blagi prema sebi i ne zaboravite da povremeno bacite sebi „pet“ i kažete BRAVO!
Ljubica (Štugart): Postala sam žena, snažna i hrabra, naučila šta sve mogu sama, pa koliko mi kao par možemo, rodila se kao mama i stasala donekle, preživela jednu pravu veliku smrt, vratila poverenje u lekare, počela zaista da cenim provođjenje vremena sa prijateljima i da uživam sa njima svesno i prisutno... i kao esenciju usvojila sam pojam i delanje društvene odgovornosti... Kada bi moj život tamo bio miris kome treba opis, glasio bi ovako: Raskošni, masivni drvoredi platana, mokar miris asfalta posle kiše, apokaliptična nostalgija koja provejava iz svih slojeva zemlje, sivo, gusto kao testo nebo, iz kojeg dramatično i začuđujuće prosijavaju tople note, rađajuće sunce i mrva vanile koja miluje kao zagrljaj koji nedostaje.