Postoji nepisano pravilo koje prati žene od detinjstva: „Budi ljubazna, ne budi gruba, objasni sve lepo.“ Nije iznenađujuće da mnoge studije pokazuju kako su žene sklonije korišćenju modalnih izraza poput „mislim da“, „možda“, „verovatno“, dok muškarci češće govore direktno, bez suvišnih dodataka. Istraživanje sa Harvarda otkrilo je još jednu zanimljivu pojavu, da žene na poslovnim sastancima provode i do 20 odsto više vremena opravdavajući svoje stavove nego muškarci. Dok oni iznose zaključke sa samopouzdanjem, žene osećaju potrebu da ih dodatno objasne, osiguraju podršku i ublaže potencijalne nesuglasice. Nažalost, ovo nije samo pitanje poslovnog sveta, već ukorenjeni obrazac ponašanja.
Koliko puta ste se pravdale za svoj uspeh da ne biste delovale previše ambiciozno?
Koliko puta ste umanjile svoju vrednost u pregovorima o plati jer vas uče da ne pričate o novcu?
Koliko puta ste opravdale svoje emocionalne granice jer "dobra žena" ne bi smela da bude previše zahtevna?
Ono što se danas menja nije samo način govora, već način na koji žene zauzimaju prostor, bez izvinjavanja.
Zašto moćne žene ne objašnjavaju?
Postoji jedna osobina koja povezuje ljude sa pravim autoritetom - oni ne osećaju potrebu da budu najglasniji u prostoriji. Prava moć ne dolazi iz količine izgovorenih reči, već iz njihove težine.
U vremenu kada su informacije dostupne na jedan klik, kada ih svi neprestano dele, komentarišu i objašnjavaju, najveći luksuz postaje selektivnost - sposobnost da govorimo malo, ali sa uticajem.
Tišina uvek nosi posebnu težinu jer je mozak automatski povezuje sa sigurnošću i dominacijom. Ljudi nesvesno osećaju tu energiju, kao da je ta osoba već donela odluku, bez potrebe da je dodatno obrazlaže.
Idealan primer toga jeste princeza Diana koja je to znala instinktivno. Tokom svog prvog intervjua nakon razvoda, novinar ju je upitao da li se oseća poraženom. Nije odgovorila rečima. Samo se nasmejala i pogledala u kameru. Nije bilo potrebe za objašnjenjem, njena poruka bila je jasna, a svet ju je razumeo. Sličnu snagu nosila je i Audrey Hepburn. Nikada nije morala da podiže glas da bi bila primećena, niti je osećala potrebu da zauzme prostor objašnjenjima. Njena prisutnost govorila je više od reči, a elegancija tišine učinila ju je ikonom.
Ono što ove žene spaja nije samo harizma, već spokoj u svojoj moći. One nisu tražile potvrdu, nisu objašnjavale, niti dokazivale. Jer, prava vrednost ne zahteva reči. Ona se oseća.
Pravdanje odlazi u prošlost
Kada me je Mina angažovala, bila je na prekretnici. Radila je godinama na istoj poziciji, dok su njene kolege napredovale. Iako je bila vredna, sposobna i kvalifikovana, činilo joj se da uvek ostaje neprimećena.
„Dajem sve od sebe, ali mene uvek nekako preskoče. Možda nisam dovoljno uporna?“ rekla mi je na prvom sastanku. Ali, njena upornost nikada nije bila problem. Problem je bio način na koji je komunicirala svoju vrednost.
Dok su njeni kolege na sastancima kratko i direktno iznosili svoje stavove, Mina je osećala potrebu da ih obrazloži, omekša, dodatno pojasni. Kada bi imala dobru ideju, započinjala je sa: „Mislim da bi ovo moglo da funkcioniše, ali, naravno, otvorena sam za druge predloge…“ ili „Nadam se da ćete razumeti moj predlog, želela sam samo da pojasnim zašto mislim da bi ovo moglo biti korisno…“
Njene rečenice bile su ispunjene nesigurnošću, ne zato što nije verovala u sebe, već zato što se plašila da zvuči previše direktno. U radu sa njom, prvi korak bio je da prepoznamo obrasce u govoru koji su je nesvesno činili manje ubedljivom. Umesto da svoje ideje uvija u nesigurne formulacije, fokusirale smo se na jasne, odlučne izjave koje ne ostavljaju prostor za sumnju.
Tako je, umesto: „Mislim da bi ovo moglo da radi…“, počela da govori: „Ovo je pravac koji treba da preduzmemo.“
Umesto: „Nadam se da ćete razumeti moj predlog…“, sada bi rekla: „Predlog je jasan, hajde da ga razmotrimo.“
Već nakon nekoliko nedelja, ljudi su je drugačije doživljavali. Nije više osećala potrebu da se pravda, sada su drugi tražili njeno mišljenje, a njene reči nosile su težinu. Nekoliko meseci kasnije, Mina je unapređena. Ne zato što je počela da se „više trudi“, već zato što je prekinula obrazac prekomernog objašnjavanja. Ono što je promenila nije bio samo način na koji govori, već način na koji zauzima prostor i komunicira sopstvenu vrednost.
Kako ovladati veštinom tišine?
Prepoznaj trenutke kada osećaš potrebu da se pravdaš. Da li je to u poslu? U ljubavi? U svakodnevnim interakcijama? Svaki put kada uhvatiš sebe da daješ previše informacija, stani. Udahni. I reci manje. Vežbaj kratke, jasne odgovore bez dodatnih pojašnjenja. Umesto: „Ne mogu jer...“, reci: „Ne mogu.“ Umesto: „Nisam zainteresovana jer...“, reci: „Nisam zainteresovana.“ Koristi neverbalnu komunikaciju - kontakt očima, držanje, pauze. Tišina nije samo odsustvo reči, već prisutnost samopouzdanja.
Prihvati neprijatnost tišine, ona donosi slobodu. Možda će ti u početku delovati nelagodno da ne nudiš objašnjenja, ali će vremenom ona postati tvoj prirodan način postavljanja granica. I ne odgovaraj odmah. Ljudi očekuju trenutne reakcije. Kada naučiš da zastaneš, da ostaviš poruku nepročitanu, i da ne osećaš pritisak da odmah odgovoriš, postaješ osoba koja će držati konce u svojim rukama. Jer, tišina ovde nije slabost.
Ovog puta je elegancija i unutrašnja moć.