Od srećnog kraja do svakodnevne banalnosti: Psiholog Vladimir Miletić za ELLE o fenomenu romantičnih komedija
Psiholog Vladimir Miletić u svom autorskom tekstu u okviru projekta "The self-love affair" za ELLE otkriva šta se krije iza naše potrebe za romantičnim komedijama.Dvoje fotogeničnih neurotičara komično posrće kroz razne ritualizovane nesporazume i društveno prihvatljive prepreke, sve dok ih narativni tok konačno ne ugura u unapred očekivano pomirenje i podrazumevan srećan kraj. Ako niste gledali mnogo romantičnih komedija, sada znate sadržaj svake, samo ćete zameniti imena u zavisnosti od filma. Negde su to Harry i Sally, negde Vivian i Edward. Više od jednog veka ovi filmovi oblikuju naše fantazije o ljubavi kao večnoj zaljubljenosti ispunjenoj duhovitim peripetijama koje se, na kraju, obavezno završe dobro.
Iz pozicije društvene kritike, romantične komedije lako možemo videti kao deo većeg aparata koji tiho oblikuje naš svet prema kapitalističkim, patrijarhalnim normama. Filmovi poput "Pretty Woman" (1990) uveravaju nas da je fantazija o prevazilaženju klasnih razlika ipak moguća. Doduše, samo ako izgledate kao Julia Roberts i spase vas bogati muškarac koji izgleda kao Richard Gere. On eksploatiše radnike i podržava krupni kapital, a ona kao mala preduzetnica ne koristi radnike već samo svoje telo. Tu je i činjenica da je njihova ljubav, bar isprva, najobičniji poslovni ugovor, te je i njihova zaljubljenost trgovina romantikom kao proizvodom.
Da bi mehanizmi moći kroz romantične komedije mogli da "nametnu" ovakvu viziju ljubavi, mora da postoji i nešto u nama na šta će se to nametanje zakačiti. Ako nametanje nije nasilno, a niko nas ne sili da gledamo romantične komedije, onda one uspešno hrane neki deo nas. Zato je za pojedinca mnogo smislenije pitanje: zašto su meni potrebne romantične komedije, a ne zašto mi one nameću bajkovitu, klasno obojenu i neodrživu sliku ljubavi?
Romantične komedije često između redova obećavaju da drugi može popuniti našu prazninu. To je onaj glas koji tiho podseća da nam još nešto fali, da smo i dalje pomalo nepotpuni. Na taj način, ovi filmovi nisu samo priče o romantičnoj ljubavi, već za nas delovi jedne stare, infantilne i neostvarive težnje za izgubljenom celovitošću.
Ako nam je potreban ceo filmski žanr da nam prodaje fantaziju o celovitosti, to je zato što je ta celovitost uvek privremena i nikada potpuna. Romantične komedije pokušavaju da popune prazninu koja je zapravo crna rupa, jer sve usisa i nastavi da postoji. Istina je da su ljudska bića strukturalno nekompletna. Stalno se menjamo i prolazimo kroz previranja, prepuni smo kontradiktornosti i to je ponekad zaista iscrpljujuće. Uvek nam nešto fali i nijedan partner, film ili knjiga to neće promeniti, ali to i nije bolest koju treba lečiti, već datost našeg postojanja.
Kada me neko pita koja je moja omiljena romantična komedija, odgovaram da je to Hanekeov film "Amour" (2012), iako nije u pitanju komedija, već romantičan film. Haneke govori o mogućoj realnosti ljubavi kao praktičnom i etičkom angažmanu za drugoga, možda i po cenu naše duše. Volim te bolesnu, nepokretnu... ali ne zato što me upotpunjavaš već zato što sam ti posvećen, zato što sam ti dao reč, zato što moja ljubav nije tu za ispunjenje mojih fantazija, već je tu za život sa tobom. U Hanekeovoj viziji ljubavi, Harry ne bi pokušavao da upotpuni Sally, već bi voleo upravo njen bezdan nekompletnosti i tako bi joj ga učinio podnošljivim.
Na kraju, moramo zapamtiti da ljudi često više vole fantaziju nego tmurnu realnost, a to vidimo upravo i kroz novac. "My Big Fat Greek Wedding" (2002) zaradila je skoro pola milijarde dolara od prodaje karata, a Hanekeova meditacija o ljubavi ni desetinu toga. Možda je to zapravo i proporcija ljudi koji bi voleli samo da je neko onaj pravi, i onih ljudi koji vole tako što ostanu i istraju jer niko nije onaj pravi.
Pogrešno je reći da nam romantične komedije nameću neodrživu viziju ljubavi, jer to je ujedno i fantazija koju sami pohlepno gutamo. Potrebna nam je kao štit od težine i možda običnosti onoga što je zaista moguće, tog dugog, sporog maratona u kome se ljubav ne odvija kao veliko romantično čudo, već kao mali, svakodnevni napor da se podnese banalnost postojanja.