Da li ste čuli za Institut održive mode? Otkrijte sve o ovom čarobnom lokalu koji spaja modu, ekologiju i feminizam

Na severu Hrvatske u Podravini, tačnije u mestu Koprivnica, odnedavno postoji mala proizvođačka oaza pod imenom Institut održive mode. U ovom čarobnom lokalu moda i priroda sažimaju se u jedno, ono što su iskonski i bili, ali su usput prisilno razdvojeni. Ivana Biočina koja stoji iza ovog prozora u prirodu koji miriše na slobodu magistar je tekstilne tehnologije i inženjerstva, ali poznata je i kao teoretičarka mode, dizajnerka, istraživačica, dramaturškinja i žena koja radi za planetu. Autorka je knjigaModus vivendi, Ogled o političkom, ekonomskom i društvenom u modi, Tiranija mode, Ukrašavanje kao potraga za identitetom, Proizvedeno u Hrvatskoj i Tranzicija hrvatske tekstilne industrije.

U jednom intervjuu izgovorila si rečenicu koja mi se veoma dopala, a to je da održivost nije ideologija niti marketinški pojam već neminovnost.

Ovog leta svi smo suštinski osvestili i iskusili da je život koji živimo, njegov sistem, u potpunosti neodrživ do te mere da ugrožava naše postojanje. Ako se odvažite na održivi rad, poslovanje ili život, to mora biti suština, a ne neki lep dodatak ili neka lepa objava na vašem feedu. To zahteva potpunu promenu razmišljanja i bivanja. Jednom kada osvestite da živimo na posebnoj maloj planeti koja ima ograničene resurse, da smo mi njen deo i da smo zapeli u konzumerizmu koji nas je u potpunosti zarobio, biće vam sve jasno. Ta ekološka zelena zero waste stremljenja postala su ideologija i marketinški pojam, naročito među mladima. Kao teoretičarka vidim da smo došli do zamke gde nešto postaje ideologija, a ideologija se često pretvori u nešto agresivno, isprazno i površno. Nama nije potrebna ideologija već stvarna promena naših promatranja predmeta, načina življenja i celog sistema. Održivost se provlači i kao marketinški pojam, ona je osnova za greenwashing, a eko-manipulacija je sada popularna i prodaje. Govori se da je ova godina presudna za tekstilnu industriju, da je most koji spaja stari i novi način razmišljanja te kako će odluke koje se donesu oblikovati novo lice industrije, ali i našeg opstanka. Postalo je kristalno jasno da više nije pet do dvanaest, nego je dvanaest, i ako se sada donesu pogrešne odluke, to može zapečatiti ne samo neke probleme, već našu egzistenciju.

Jedna si od prvih i retkih koja se bavi teorijom mode. Zašto je važno da modu percipiramo na istraživački i naučni način, a ne kao nešto površno?

To je jedna borba koju vodim od početka i zaista mi nije jasno zašto se moda tako shvata. Ne znam da li je to vezano za žene koje su većinom potrošači. Kada se poima kao industrija, moda se dosta trivijalizuje, a promene u tekstilnoj industriji povele su industrijsku revoluciju. Prve fabrike na svetu su bile tekstilne. Ako želite da posmatrate razvoj kapitalizma, proizvodnje i celog puta kako smo došli do totalne neodrživosti, najbolje je da izučavate tekstilnu industriju i to ne samo na svetskom nivou, već i kod nas. Tu možete posmatrati celu istoriju sistema i raspada i to kako smo postali zavisni od uvoza i uništili svoju proizvodnju. Pad je počeo dosta ranije nego što ljudi misle. Moda je predivna i teška tačka kroz koju možete da posmatrate svet. Moda i tekstilna industrija naučile su me u kakvom sistemu živimo, ali naučile su me i lepoti stvaranja, lepoti zanata i lepoti složenosti proizvodnje. Moda je kompleksan sistem gde se prožima sve što čini savremeni život. Moda prikazuje i istoriju ženskog položaja i, što je možda najzanimljivije, prikazuje položaj žene nasuprot predmeta. Ključ svega jeste i naš odnos koji imamo jedna prema drugoj.

Kako bi objasnila pojam etičkog tekstila?

Etičnost se vezuje za prava radnika koji izrađuju tekstil i odevne predmete. Tu je glavni pojam living wage ili plata od koje se može živeti. To je još daleka utopija, nažalost, jer otkako je počela industrijalizacija, krenula je tranzicija proizvodnje. Tu su se izgubila sva prava vezana za radnike i za način izrade tih odevnih predmeta.

Važan segment celog kruga održivosti pripada i uslovima u kojima rade tekstilne radnice. Kako je došlo do toga da ta industrija bude plodno tlo za ugnjetavanje zaposlenih?

Model neprestanog rasta zahteva sve jeftiniju i masovniju proizvodnju i time se pomiču granice. Hrvatska je deo EU i proizvođači moraju da posluju po svim zakonima koje ona propisuje, a u Hrvatsku se uvozi brza moda koja je proizvedena negde na tzv. globalnom jugu u užasnim uslovima koji škode zemlji, ljudima i potrošačima. A ja moram da konkurišem tome, dok sam kao mali proizvođač potpuno nezaštićena. Imamo slogane „Kupujemo Hrvatsko, kupujmo lokalno“ koji su samo slogani jer nama je potrebna pomoć, bar u vidu regulative. Opet se vraćamo na pitanje koje mene već dugo mori, a to je odnos prema ženama, ali odnos žena prema ženama. Ovaj sistem i način na koji živimo i praktikujemo nije nametnut. Naravno da ga i mi kupovinom podupiremo jer proizvođači će osluškivati svoje potrošače. Da ljudi više kupuju kvalitetniji tekstil i da im je bitno gde i kako je taj tekstil proizveden, ko ga je proizveo i na koji način i koliko je za to bio plaćen, koliko je imao godina, da li je možda reč o detetu… da im je to važno, toga ne bi ni bilo. To je složen sistem proizvođača koji moraju održati svoju odgovornost i države koja mora štititi sve njih. Treba imati na umu da svaka odluka koju mi donosimo, a koja se tiče kupovine, ima odjeka i važna je. Ona oblikuje današnjicu i to kako će ta industrija izgledati sutra. Ali naravno, licemerje i površnost jesu jedne od odlika nas ljudi, pa neprestano živimo pod floskulama, a naša dela govore drugačije.

Na koji način mi kao pojedinci možemo da utičemo na to da se ne kupuje garderoba koja je nastala u lošim uslovima i kako zapravo možemo da znamo kakvi su ti uslovi u kojima ona nastaje?

To je najčešće pitanje koje dobijam, a ja kažem da su stvari vrlo jasne. Osnovna činjenica od koje treba da se krene jeste to da brza moda ne može da bude održiva. Kada sve promatraš kroz tu prizmu, shvataš da su sve naše odluke vrlo lake. Ne možete pasti pod eko-manipulaciju velikih brendova koji izbace tri majice sa organskim pamukom, nasuprot tri hiljade predmeta koje izbace na mesečnoj bazi.

Ponavljam, sva brza moda je neodrživa - proizvodi se na globalnom jugu, nju prave ruke radnica koje su loše plaćene i rade u nehumanim uslovima, ona je nastala tako da škodi zemlji, okolini i našem zdravlju. Što se tiče malih proizvođača i kod njih je puno greenwashinga, ali vi kao potrošač uvek imate pravo da pitate odakle je sirovina, ima li sertifikat, gde je proizvedena, sa kakvim materijalom i ko to proizvodi, a ako nije reč o osobi koja stoji iza brenda, kako je plaćena ta osoba. Ono što je vrlo važno, a o tome niko ne govori, jeste kako vi zbrinjavate taj odevni predmet, šta nudite potrošaču da učini sa njim kada on dođe do kraja svog životnog ciklusa jer to nije obaveza potrošača, već proizvođača. I ne možete samo da kažete da je nešto biorazgradivo i da može da se reciklira, jer se manje od jedan odsto tekstila koji bacamo reciklira. Ako je održiv, proizvođač mora da nudi opciju što sa tim predmetom kada on dođe do kraja životnog ciklusa.

Intervju: Iva Parađanin