Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

ODRŽIVA MODA: Da li znaš šta nosiš na sebi?

Istražujemo zašto je važno da znamo u kakvim je uslovima nastala odeća koju nosimo i šta se događa u fabrikama tekstila u našoj zemlji.

shutterstock_1147298624 (1) Izvor: Shutterstock

Održiva moda postala je, čak i u Srbiji, zahvaljujući njenom sve većem broju zagovaračica i aktivistkinja, termin koji je većina nas dobro naučila i svi otprilike negde znamo šta on podrazumeva, ili bar šta nekim delom obuhvata. Hvalimo se kako smo dva ili više puta obukli istu haljinu, kupili novi komad garderobe kod lokalnog dizajnera, kako poznajemo materijale ili kako redovno obilazimo Second hand radnje. Osvestili smo neke od navika koje nam je lakše da osvestimo i probudili deo mozga koji razmišlja o čitavoj planeti, a utišali onaj gde smo sami sebi planeta.

Međutim, ukoliko zaista želimo da menjamo svet i navike kada je o modi reč, potrebno je mnogo više od samog „reprezentativnog“ poštovanja cirkularnog života mode. Osim toga što bi za svaki odevni predmet trebalo da znamo od kojih materijala je skrojen ili kakav će njegov život biti nakon što ga „iznosimo“, važno je da osvestimo i ko je taj predmet izradio, u kakvim uslovima, i kakva je njegova realna cena. Dakle, moramo da razmišljamo o odeći i njenom životu pre nego što je ugledala bleštavilo izloga, a koji vrlo često podrazumeva mukotrpan rad u teškim uslovima, znoj i ispotprosečne zarade.

Who made your clothes

Događaj, a ujedno i okidač koji je najefektnije ukazao na to koliko nehumani uslovi stvaranja brze mode mogu biti katastrofalni, definitivno je nesreća u fabrici Rana Plaza. Podsetimo, 4. aprila 2013. godine urušila se devetospratna zgrada ove fabrike u Savaru u Bangladešu, koja je pod svojim krovom imala nekoliko različitih tekstilnih fabrika. Živote je na svom radnom mestu izgubilo 1.138 radnika, većina od njih bile su žene, dok je 1.169 preživelo nesreću s teškim povredama. Budući da se radilo o najtežoj nesreći u modnoj istoriji i tekstilnom sektoru, stravične slike akcija spasavanja iz urušene zgrade preplavile su sve medije, uključujući i naše. Do urušavanja građevine došlo je zbog loših tehničkih uslova, zgrada je bila dotrajala, na pojedinim mestima čak i napukla što je naslutilo da može doći do urušavanja. Međutim, uprkos strašnim posledicama, veliki brendovi čije su tekstilne radnice preminule, nisu preuzeli nikakvu krivičnu odgovornost. Sa druge strane, o odgovornosti su progovorile nevladine organizacije koje su nastale posle ovog slučaja, sa namerom da naglase važnost normalnih uslova za rad u ovoj industriji. Tako je nastao pokret Fashion Revolution i hašteg #Whomadeyourclothes, čija je glavna misija već godinama da ostvari reforme u modnoj industriji i učini da brendovi postanu transparentni i probude svoju odgovornost. Takođe, Clean Clothes Campaign (CCC) je međunarodna inicijativa koja deluje od 1989. godine i koja je posvećena poboljšanju uslova rada i osnaživanju radnica i radnika u globalnoj industriji odevnih predmeta. Ova inicijativa okuplja više stotina organizacija i sindikata širom sveta koji su jednako zastupljeni u zemljama proizvodnje (zemlje jeftine radne snage u koje kompanije najčešće autsorsuju proizvodnju) i razvijenim potrošačkim zemljama (zemlje iz kojih najčešće potiču kompanije i za čije se tržište odevni predmeti uglavnom proizvode), a od 2017. svoj ogranak postoji i u našoj zemlji.

Situacija u Srbiji

U tekstilnoj industriji Srbije danas je zaposleno 100.000 ljudi, što je dvostruko manje u odnosu na osamdesete. Osim manjka posla i percipiranja naše radne snage kao tranzitne, ono što sve intenzivnije odlikuje ovu industriju jesu nehumani uslovi na koje se već dugo žmuri. Upravo istraživanje CCC sprovedeno u Srbiji pokazalo je da se kod nas ne šije samo za jeftinije brendove poput Zare i H&M-a, već i za one luksuznije kao što su Gucci, Louis Vuitton i Prada.
Ovo istraživanje obelodanilo je i svedočenje radnica da žene često rade u nepovoljnim uslovima, na visokim temperaturama leti, a zimi na niskim, bez zaštitne odeće gde ima štetnih isparenja, a da su toaleti često zaključani. „Uprava je od nas tražila da sakupimo novac za merač krvnog pritiska da bi oni mogli da se igraju doktora kada se onesvestimo i da ne bi zvali Hitnu pomoć“, navodi se u jednoj od ispovesti. U istraživanju se zaključuje da intervjuisani radnici i radnice u većini slučajeva dobijaju manje od zakonske minimalne zarade (osnovne zarade za redovne radne sate, a da krojačice imaju najmanju platu u fabrici i tretiraju se kao nekvalifikovane radnice, dok su u stvarnosti one u većini slučajeva iskusne i kvalifikovane.

Što se tiče odnosa cene samog proizvoda i plata, od maloprodajne cene od 100 evra za jedan par cipla, u proseku 0,5 evra ide na plate radnika. Troškovi rada variraju u zavisnosti od mnoštva faktora, ali gotovo nikad ne prelaze pet odsto od ukupne maloprodajne cene, što je još jedan u nizu poražavajućih podataka.

Najveći strah radnica je onaj egzistencijalni - strah od otkaza i problem da se pronađe novi posao.

Kako da znaš šta nosiš

Možda kao puki konzumenti mode ne možemo da utičemo na robovlasničke strukture i ugnjetavanje radnika i radnica direktno, ali izvesna vrsta oružja jeste u našim rukama. Podatak iz dokumentarca True cost navodi da samo dva odsto radnika u tekstilnoj industriji dođe do plate od koje može normalno da se živi, što je zaista alarm da preispitamo svoje stavove o odeći koju olako trpamo u potrošačke korpe. Uvek možemo i moramo da pozivamo brendove na transparentnost i odgovornost, ali i da vodimo računa o tome šta imamo na sebi. Na sajtu Clean Clothes Campaign redovno možemo pratiti vesti o kršenju prava u tekstilnoj industriji, a postoje i određene vrste sajtova koje mogu pomoći u ličnoj istrazi, kao što je fashionchecker.org. Naoružajmo se informacijama i tako ćemo sigurno praviti bolje izbore.

promo Izvor: Promo

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity