Čitajući ispovesti tekstilnih radnica iz različitih zemalja na sajtovima mnogih fondacija koje se zalažu za njihova radna (i ljudska) prava, iznenadilo me koliko početni koraci u procesu proizvodnje mogu da budu u oštrom kontrastu u odnosu na finalni proizvod. Dok posle posla svraćam u jednu od fast fashion radnji koja mi je na putu do kuće, rukom prelazeći preko bluza na ofingerima, puštam mini-poslovne stresove da iščeznu zajedno sa radnim danom koji je iza mene. „Nekada pijem lekove protiv bolova, a često koristim gelove za bol u mišićima i zglobovima. Dešavalo se i da sam morala da primam inekcije zbog ukočenosti“, izjavila je anonimna radnica iz Hrvatske. Otprilike 7.250 km dalje, anonimna radnica iz Kine rekla je: „Moj posao je iscrpljujući. Svaki radni dan traje obaveznih 18 sati. Mnoge radnice ne mogu da postignu target koji fabrika zada, pa dobijaju otkaz.“ Ovo je prvi deo u lancu proizvodnje komada koji ću ove sezone možda kupiti ili neću.
Procenjuje se da otprilike 60 miliona radnika stoji iza globalne industrije proizvodnje odeće, koji zatim generišu milijarde za profit svake godine. Oko 80 odsto ovih radnika su žene. U ovako rasprostranjenoj i nejednakoj hijerarhiji, gde se outsourcing gotovo podrazumeva, hoće li ikada moći da se osiguraju prava tekstilnih radnica? Osvešćivanje kad je o ovome reč ironično se poklapa sa periodom u modnoj industriji kada aktivizam postaje hot topic u svakom smislu. Žene se osnažuju da se oblače samouvereno, da inkluzivnije gledaju na svet, da prihvate svoje telo i sebe - i zaista, postoji nešto posebno lepo kada na velikom ekranu vidiš nekoga ko liči na tebe i nosi odevne komade koje si i ti oduvek želela. Modna industrija je u tom, doduše dosta površnom smislu, proširila vidike i svaki fast fashion brend kome je dodeljena etiketa „aktivizam“ dobio je posebno priznanje. Međutim, iza površine se i dalje krije izrabljivanje najslabijih.
Po izvoru fashionchecker.org, 93 odsto brendova brze mode svojim radnicama ne isplaćuje zaradu neophodnu za dostojan život.
Da li brend zaista sme da se smatra aktivistički nastrojenim ukoliko nije u mogućnosti, ili ne želi, da osigura osnovna prava najugroženijima, onima bez kojih ne bi imali šta da prodaju? U ovim trenucima, etiketa performativnog aktivizma deluje mnogo prikladnija.
Ovo je posebno došlo do izražaja usled posledica pandemije, kada je kresanje budžeta postavljeno kao prioritet. Kampanja pod imenom Pay Up tada je dobila podršku svetskih razmera, kada su se aktivisti širom sveta angažovali u ime naizgled jednostavnog zahteva - da brendovi isplate tekstilne radnice i fabrike gde su zaposlene za svu garderobu koja je ušla u proces produkcije pre pandemije. „Takođe, zahtevali smo da se kompanije pridržavaju svojih originalnih ugovoraa bez obzira na krizu. #PayUp sproveden je veoma uspešno i rezultat je isplata od 22 milijarde dolara od 24 velika brenda. Ovo se desilo zato što je više od 270k građana potpisalo našu #PayUp peticiju i zato što su pored toga milioni učestvovali u našoj kampanji“, objašnjava osnivačica Ayesha Barenblat.
Veliki uspeh ove kampanje doveo je da proširenja angažmana i nastanka sedam koraka akcionog planu koji se danas zahteva od najvećih fast fashion brendova - isplata dugovanog novca za odeću koja je ušla u produkciju bez obzira na prodaju, osiguravanje bezbednosti radnika, posebno tekstilnih radnica, transparentnost procesa i isplata u industriji brze mode, pravo radnika da javno govore o svojim pravima, implementiranje održivih ugovora i poštovanje istih, povećanje minimalnog prihoda kako bi radnici imali dostojanstvenu zaradu i podržavanje korporativne reforme koja kao prioritet stavlja potrebe i prava tekstilnih radnica širom sveta.
Pay Up na svom sajtu sada prati razvoj ovog akcionog plana kod 40 najvećih brendova brze mode. Kada sam pristupila njihovom indeksu, željna da vidim do kog su koraka stigla fast fashion imena čije komade posedujem u svom garderoberu, rezultati su bili poražavajući. Gotovo nijedan brend u 2021. godini nije stigao dalje od trećeg koraka. Prisetila sam se barem po jedne marketinške kampanje sa aktivističkim podtonom iz prethodnih godinu dana od svakog brenda na spisku, upoređujući osnažujuće poruke usmerene ka ženama (kupcima) sa realnošću, da su neke žene vrednije osnaživanja od drugih.
Premda je Pay Up jedna u niz sjajnih kampanja koja zagovara prava tekstilnih radnica, došlo je vreme da se javnost izmakne. Nije naša dužnost da korporacije držimo odgovornim za svoje ponašanje, one bi to trebalo da urade same. Mi moramo da preuzmemo odgovornost za svoje navike i da sledeći put kada rukom prelazimo preko bluza koje vise na štenderu u fast fashion radnji razmislimo o tome odakle potiču i šta je neko morao da proživi da bi ih napravio.