Ako eskapizam razumemo kao beg od stvarnosti u neku aktivnost koja nam predstavlja uživanje, onda su to za mene dobar deo života predstavljali moda i modni časopisi. Neizmerno sam uživala u sjaju papira, mirisu nove štampe, malim uzorcima parfema, detaljima sa modnih pista, intervjuima sa kreatorima, velelepnim vilama.
Verujem da i vi imate svoj ritual kad je reč o čitanju magazina. Ja uvek skuvam kafu kao da me čeka neki veliki posao, pa prvo brzinski izlistam do horoskopa, pa onda polako nazad, na detaljniji pregled.
Međutim pre nekih pet ili šest godina, potpuno sam prestala da pratim šta se dešava po magazinima. Prestala sam da ih kupujem. Eventualno ih prelistavam kod frizera. Pitala sam se dugo u čemu je problem, kako to da je jedan od mojih omiljenih „hobija“ izgubio svoju draž. Kolumne koje su govorile o problemima poput ulaska u haljinu, savršenog letnjeg tela, i pitanja zašto taj neki on ne odgovara na poruke, postale su mi dosadne.
Javila se neutoljiva žeđ za suštinom ispod te glamurozne površine. U isto vreme kada sam prestajala da uživam u svom hobiju, strani modni časopisi i portali suočavali su se sa problematikom apolitičnosti i eskapizma koja ih je izjedala.
Naime, usred velikih promena na globalnom nivou, i brzine kojom se informacije i trendovi smenjuju, modni magazini morali su da nauče kako da ne budu više apolitični i da ne posvećuju 99 odsto svog sadržaja temama koje su beg od svakodnevice.
Jedan od najboljih primera za ovu situaciju jeste portal koji je vodila blogerka Leandra Medine Cohen - Man Repeller. U momentu kada se u Americi dešavao veliki feministički protest nakon pobede Donalda Trumpa na izborima, ova online platforma koja se na specifičan način bavila modom, imala je poteškoću da se prilagodi trenutku. Urednica koja se uvek izjašnjavala kao feministkinja smatrala je da njen portal kao brend ne treba da se izjašnjava o aktuelnim dešavanjima u politici. Pored toga, mnoge čitateljke sajta primetile su da je fokus ovog magazina zapravo nije toliko na feminizmu i slobodi žene, koliko se vrteo oko tema kao što su venčanje i veze.
Kao šlag na ovoj raspaloj torti, došle su priče nezadovoljnih kreativaca koji su radili u magazinu i iskusili toksičnu atmosferu, kao i nemogućnost glavne urednice da razume kontekst vremena u kojem se našla. Možemo reći da je Leandri najviše naškodila privilegovana pozicija sredine u kojoj je odrastala. Ona jednostavno nije imala dovoljno kapaciteta da razume šta se od nje zahteva i kakva promena se dešava u medijima.
Odrastanje na Manhattanu, u isključivo bogatim krugovima, Leandru je potpuno odvojilo od stvarnog života. To možemo videti u krajnje zanimljivim izjavama u jednom podcastu u kojem je izjavila da je imala teško detinjstvo jer nikada nije bila najbogatija devojčica u svojim bogatim krugovima. Potresno. Iz svoje klasne pozicije, ona je apolitičnost potpuno prigrlila, jer ljudima kao što je ona zaista ne čini život težim ni jedna politička odluka sistema u kojem se ona konstantno bogati.
Isto tako, živeći u svom malom mikrokosmosu u kojem je sve savršeno, osim možda nekoliko međuljudskih odnosa, ona nema empatije prema onima koji se na svakodnevnom nivou suočavaju sa nejednakostima u platama, i nemogućnosti da od svog rada priušte sebi prostor za stanovanje ili novac dovoljan za zasnivanje porodice.
Ona u svojoj suštini nema senzibilitet prema pitanjima koja se tiču roda, rase, klase i seksualne orijentacije, a upravo to je njena apolitičnost. I nažalost nije jedina.
Svedoci smo toga da se godinama na našim prostorima, među bitnim ljudima, često čuje reč apolitičnost koja onima koji je izgovaraju deluje kao vrlina osobe oslobođene od želje da prati aktuelna dešavanja i da se meša. Apolitičnost za tu osobu je kao štit, koji ih na polarizovanom Balkanu štiti od gubitka fanova, ili finansijskih gubitaka.
Međutim, apolitičnost određenih ličnosti kao i apolitičnost i beg u eskapizam modnih magazina odavno ne nailazi na pozitivne reakcije. Biti nezainteresovan za dešavanja i rastuće nejednakosti, ne čini nas boljim ljudima. Upravo suprotno.
Iako sama reč politika upravo zbog onih koji se njome bave nije nimalo stylish, moramo da osvestimo da je ona ta koja utiče na to da li će nam sutra uništiti park da izgrade još jednu zgradu, ili uvesti nove takse na to što smo studentkinje i majke i preduzetnice.
Zbog toga su nam neophodni urednici magazina koji se bave širim temama, i koji daju prilike različitim društvenim grupama da se oglase, i da nam ukažu na to šta se dešava oko nas. Srećom, magazini se u prethodnih nekoliko godina kako na svetskom, tako i na lokalnom nivou trude da budu sve više u dodiru sa zahtevima savremene žene koja želi svoju dozu eskapizma, ali želi i da zna šta se to događa u svetu oko nje, i da ne bude isključena iz javnog diskursa.
Konačno, vidimo teme o plus size odeći, čitamo o problemima u majčinstvu, održivoj modi, mentalnom zdravlju i aktivizmu. Naravno, beg od apolitičnosti ne podrazumeva da u magazinima čitamo intervjue sa političarima i političarkama koji su deo PR kampanje, ali svakako podrazumeva da se priča o nejednakostima, bezbednosti, socijalnoj i ekonomskoj sferi politike koja direktno utiče na svakodnevicu čitateljke.
Zbog toga vas pozivam da kada birate kome poklanjate pažnju u medijskom smislu, uvek radije ugrabite časopis koji, baš kao Elle, zna da pronađe sagovornike i sagovornice iz različitih sfera društva, te dâ lokalnim kreativcima i kolumnistima šansu da društvo prepozna i razume njihove stavove i iskustva.
Na taj način, imamo mogućnost da vodimo razgovor, promišljamo različite teme, gradimo empatiju, i učimo jedni od drugih. Po mom mišljenju, to je nešto najlepše što nam jedan moderni ženski magazin može pružiti. Još ako je i pun prelepih editorijala, ima mene kao redovnog kupca.