Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

O PREZIRU PREMA RATU, ODLASKU IZ DOMOVINE I VEČITIM PODELAMA MEĐU LJUDIMA: Pročitajte novu kolumnu Minje Marđonović

Autor Minja Marđonović 100glava

''Prezirem rat. Prezirem upiranja prstom i licitacije krivicom. Prezirem satanistička navijanja koja se čuju na tribinama, u skupštinama, na televizijama, u novinama, po kućama i kafanama, društvenim mrežama...'' piše Minja Marđonović 100glava u novoj kolumni za ELLE.

 O PREZIRU PREMA RATU, ODLASKU IZ DOMOVINE I VEČITIM PODELAMA MEĐU LJUDIMA: Pročitajte novu kolumnu Minje Marđonović Izvor: Ilustracija: Tijana Tripković

Obožavam svoje geografsko poreklo. Ono podrazumeva onaj nebirani, apsurdni, ali neizbrisivi deo našeg života koji nas na svet donosi u nekakvom lokalitetu, koji se na geografskoj karti može prstom pokazati. Pitanje ''Odakle si?”'' najviše na planeti volim. Kako da ne volim pitanje na koje odgovor glasi: ''Majka Hercegovka, otac Crnogorac!''. Kršna, kamena genetika. Mediteranski kamen, Jadransko more, Neretva, Stara maslina, Bar, Mostar.

Otadžbina je ko majčetina. Ništa više bitna, ništa manje važna.

 Imala sam tri godine kada je počeo rat na Balkanu. U Bosni i Hercegovini je bujao nemilosrdno. Izbegli smo iz Mostara 1992. godine. U Bar. Bilo tako logično. Otac rođeni Baranin, koji je trideset godina živeo u rodnom gradu moje majke, Mostaru. Zapravo, te 1992. mi smo imali malčice sreće jer smo od kuće pobegli doma. Otadžbina je ko majčetina. Ništa više bitna, ništa manje važna. Najlakše je od rata pobeći tamo gde ga nema. Dok je u Hercegovini rat divljao, u Crnoj Gori su se dočekivali konvoji izbeglica.

Naše izbeglištvo bilo je van konvoja. Mada, moje izbeglištvo kao da još uvek traje. Rat nikada nije prestao. Ili ipak nikad ni ne prestaje?

Sa svoje trideset tri godine sasvim svesno i intenzivno, sada, plovim kroz sopstvenu istoriju privatnog života i okružena trenutnim ratnim zbivanjima, navijanjima i ubijanjima, pokušavam da se setim trogodišnje devojčice, van konvoja, ali ipak u izbeglištvu. Jebote, pa to je moj život s proteranom familijom i na silu započetim novim, postratnim, životom.

Možda će vas zanimati

Imaju li deca sećanja? Jok nemaju. Sva naša sećanja su naše traume. Što se više sećamo, više se oslobađamo.

U ratu je, sećam se maglovito, poginuo mamin brat od tetke. Ubila ga je granata dok je pokušavao da spasi ranjenu ženu, na liniji razgraničenja. Sećam se možda još nečega, ali ne želim da se sećam svačega. Patili smo svi. Tetka Sanja je umrla u tom izbeglištvu, od raka grlića materice. Tako je moja majka tri godine nakon zvaničnog završetka balkanskog pokolja, sahranila svoju rođenu sestru. Znam da zbog toga između ostalog, potajno i sasvim racionalno, moja majka upravo i krivi rat za svoj iz sreće potpuno izmešten život.

Sva naša sećanja su naše traume. Što se više sećamo, više se oslobađamo.

Tetka je volela Jugu, ložila se na Kinu i Japan, ali je bila luda za svojim Mostarom i bivšim vremenima. Prezirala je rat i odbijala, do smrti, da ga prihvati kao realnost. Nije da ne znamo da se od bola, tuge i stresa neretko mučno umire. Od prirodne smrti sve se manje nestaje. Prirodne smrti kao da ni nema. A, možda upravo nikada nije ni postojala.

Moja baka Sija je izgubila dete. Tata je ipak, u tom ludilu, bio među svojima. Brat je sa svojih šesnaest, kao već odrastao tinejdžer, prekinuo zlatnu nit i nasilno se našao u rđavoj traumi svog malenog života. Sigurna sam da je krvavi rat za jedno šesnaestogodišnje dete ništa drugo do monstruozna smrt njegovog detinjstva. Moja braća od tetke smrt svoje majke i dan danas, kroz rat, ne preboljevaju i podsvesno žive. Raštrkani smo svi. Emotivno napaćeni iako smo preživeli i nanovo sve pošteno i s ljubavlju napravili.

 Prezirem rat. Prezirem upiranja prstom i licitacije krivicom. Prezirem satanistička navijanja koja se čuju na tribinama, u skupštinama, na televizijama, u novinama, po kućama i kafanama, društvenim mrežama... Izvor: Ilustracija: Tijana Tripković

Prezirem rat. Prezirem upiranja prstom i licitacije krivicom. Prezirem satanistička navijanja koja se čuju na tribinama, u skupštinama, na televizijama, u novinama, po kućama i kafanama, a naročito na društvenim mrežama. Prezirem ideje koje zagovaraju pobedu smrtonosnog koncepta ili-ili. Sva iskustva rata su užasna. Svako pojedinačno iskustvo rata jeste pojedinačan zločin nad pojedinačnim životom.

Možda će vas zanimati

Nad mojom dušom počinjeno je zlodelo. Dvehiljadite smo se iz Bara preselili u Beograd. Sa jedanaest godina sam sebe zatekla, za mene tada, u prevelikom Beogradu. Tata je umro mesec dana nakon našeg preseljenja. Osam dana nakon Petog oktobra. Srce ga je prekinulo, u trenu. Dok je gledao TV. Bila sam u svojoj sobi. Sećam se jasno da sam ga poslednji put videla mrtvog. Dok očevu smrt pokušavam da detraumatizujem, nikako ne uspevam da odstranim rat kao deo našeg života i uzrok mnogih naših smrti. Pa i tata je preživeo rat. Bojim se da je i nad njegovom dušom počinjen zločin.

Mama, brat i ja smo telima preživeli. Možda. Nakon previše smrti i ratnog tornada, nije bilo lako mojoj majci da se nebirano lati samohranog majčinstva. Niko je nije pitao ume li, može li, niti kako će. Tako to ide. Preuski su putevi Gospodnji. Iskustva su blagotvorna. Isceljujuća.

Taj ''prezir'' je ništa drugo do glasno zagovaranje mira i istinske ljubavi prema čoveku.

Naravno da suština ovih redova nije nekakva patetična storija koliko je jedino bitan javni prezir prema brutalnom istrebljenju čoveka. Čini mi se da je to jedina poenta koju želim da forsiramo svi, na različite načine, kako umemo i znamo, koliko god možemo, bez premišljanja i ustručavanja. Taj ''prezir'' je ništa drugo do glasno zagovaranje mira i istinske ljubavi prema čoveku.

Mostar je i dan danas podeljen grad. Moj rodni grad, rodni grad mog ženskog rodoslova, je podeljen na ''dve obale'' ledene, celovite i moćne reke Neretve /na Istočnu i Zapadnu. Zar to nije opet ta neprestana besmislena ili-ili podela koja podrazumeva večiti rat i negira ljubav od i do korena? Ko se bije taj se voli? Ko se bije taj se mrzi! To ipak tako ide.

Često se pitam šta bi bilo da se svašta nešto od ovoga što se tokom malene mi istorije života nije zbilo - da sam na primer u miru ostala na Neretvi i sama se zaputila kao odrasla i samosvesna, bez da me iko naĆera, na Jadran ili na Lion. Mislim da mi ipak najteže od svega pada to što mnogo toga baš i nisam birala. Možda se zato ovog petka naglas praznim tako što kroz svoje ogoljeno iskustvo, i u dometima njegovim skromnim, pokušavam da privolim ljude na jedan jedini prezir koji valja osećati - prezir prema ratu!

Prezir prema ratu jedini je put kojim valja uvek ići. To je put smisla u nasilnom besmislu koje nas, są svih strana, opseda.

Ovaj prezir je, stoga, jedini prezir koji nas održava u životu jer je, za razliku od svakog drugog, vođen isključivo ljubavlju prema čoveku. Svi ratovi nas se tiču, pa tako protiv svakog moramo dizati glas, svesno i razborito, sasvim sigurni da samo ljubav može spasiti ovaj svet od (samo)uništenja.

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity