Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

ONI KOJI NAS BIJU, SILUJU, UBIJAJU SU ISTI ONI KOJI NAM ZABRANJUJU DA NE ŽELIMO NEŽELJENO: Nova kolumna Minje Marđonović

Autor Minja Marđonović 100glava

''Svet je nastao na ataku na telo, i na njemu će se samouništiti. Žensko je stradanje, u svakom momentu tih ataka, ipak najočiglednije. U svetu nasilja - žene prve stradaju. U ratu, u miru, na ulici, u kući, u kafani, u trudnoći, u drami i u životu.''

 ONI KOJI NAS BIJU, SILUJU, UBIJAJU SU ISTI ONI KOJI NAM ZABRANJUJU DA NE ŽELIMO NEŽELJENO: Nova kolumna Minje Marđonović Izvor: Tijana Tripković

Tramvaj zvani želja. Marlon Brando kao Stenli iz pedesetih. U životu i na filmu. Silovatelj i nasilnik zaprave. Između ostalog, dvadesetak godina nakon oživljavanja Tenesija na platnu, Brando je nominovan za Oskara za ulogu u kojoj ne glumi silovatelja već siluje svoju koleginicu Mariju Šnajder uoči svih na setu, zapravo. Tako je film, Poslednji tango u Parizu, nastao na nasilju nominovanom za Oskara.

Tenesi je zapravo samo usputno uvukao Branda u uvod ove priče koju i započinjem mojim odlaskom, prošlog petka, na premijeru predstave, u režiji Lenke Udovički, Tramvaj zvani želja, u Beogradskom dramskom pozorištu. Hvala mom prijatelju, istinskom muškom, Milošu Petroviću Trojpecu na tome što igra čak 8 predstava u pozorištu na Krstu, pa tako i ja neretko uspem da pogledam pokoji naslov.

Možda će vas zanimati

Trojpec je u ulozi Stenlija. Blanš igra Branka Katić, a Stelu Vanja Nenadić. Na maloj sceni BDP-a odigrava se trougao netrpeljivosti, nasilja, želje, čežnje, bola, patnje, depresije i bezizlaza. Možda je pravo pitanje koje valja postaviti, pre svakog zaključivanja, to je li svet danas manje bedan nego što je to bio sredinom dvadesetog veka?

Ljubav, bol, patnja, krv, smrt i nasilje jesu ljudske univerzalije.

U tom pogledu nema istorijskog konteksta. Ništa svet danas nije manje surov i nasilan nego što je to bio s početka ili kraja dvadesetog veka. To i jeste razlog što je ukrcavanje na tramvaj želja još uvek jedno od ključnih egzistencijalnih pitanja.

Ništa svet danas nije manje surov i nasilan nego što je to bio s početka ili kraja dvadesetog veka.

 Blanš, nastavnica srednje škole, ostavlja svoj dom u Misisipiju i odlazi u Nju Orleans kod svoje sestre, Stele Kovalski koja sa svojim mužem Stenlijem živi u skučenom i oronulom stanu u neuglednoj četvrti Nju Orleansa. Stela je nesrećnica čija se nesreća ne tumači kao ludost već kao istorijsko žensko trpljenje. Stenli je trgovački putnik i tipični nasilnik. Što bi rekla Blanš - klasičan majmun-životinja. U tom trouglu cimerskog života, Blanš prisustvuje surovom nasilju koje trpi i doživljava njena mlađa sestra Stela, ali i ona sama. Netrpeljivost koju oseća prema svom zetu refleksija je njenog prezira prema nasilnom, surovom svetu u kom se oseća odbačeno, nesnađeno i povređeno. Međutim, njena depresija se bolno tumači kao njeno gubljenje svesti, normirane normalnosti i prisutnosti. Blanš se čita kao ludača, koja na kraju kada preživi silovanje svog zeta u ludačkoj košulji napušta trougao zauvek kao gubitnica sopstvenog smisla i života. Stela pokušava da ostane čuvarka patrijarhalne normalnosti u kojoj je ljubav uvek otvorena za nasilje, dok Stenli, kao njen dželat, nepravdu uzima u svoje ruke.

 U Americi je započeo talas zabrane abortusa u velikom broju država. Rat uveliko buja. Nasilje vlada svetom. Pa zar danas više nego ikad nije očigledno da je nasilje ljudska univerzalija, svevremenska, večna neman koja proždire svet kroz sve njegove istorijske kontekste. Izvor: Tijana Tripković

U Americi je započeo talas zabrane abortusa u velikom broju država. Rat uveliko buja. Nasilje vlada svetom. Pa zar danas više nego ikad nije očigledno da je nasilje ljudska univerzalija, svevremenska, večna neman koja proždire svet kroz sve njegove istorijske kontekste.

Možda će vas zanimati

E moj Tenesi, da nam je sad po jedan Henesi, pa da razložimo ovu tvoju dramu, ali krajnje feministički. Zabrana abortusa sasvim pitko ide uz sve druge oblike i načine zlostavljanja žena. Oni koji nas biju, siluju, ubijaju su isti oni koji nam zabranjuju da ne želimo neželjeno i naređuju da želimo samo ono što su nam rekli da jedino želeti možemo i moramo.

Oni koji nas biju, siluju, ubijaju su isti oni koji nam zabranjuju da ne želimo neželjeno i naređuju da želimo samo ono što su nam rekli da jedino želeti možemo i moramo.

Dok gledam Trojpeca kako na sceni oživljava nasilnika pred našim očima, ja uopšte više ne vidim svog prijatelja, a ni čoveka. Vidim životinju. Jer Stenli to zaista jeste. Brando koji je proslavio tu ulogu uistinu je silovatelj. Moj prijatelj glumac je Romeo, ali je ipak na sceni oživeo muškarca koji zlostavlja svoju trudnu ženu i njenu rođenu sestru. Uh, baš je bilo mučno prošlog petka, puna tri sata, svedočiti dramatizaciji ženske istorije. Videla sam ono što Stenli kao personifikacija ovoga sveta i jeste - krvnik i uništitelj već uništenog ženskog života. Umesto svog bliskog prijatelja videla sam svakog drugog muškarca, iz svačijeg života, koji misli i želi da se pita, da odlučuje i presuđuje o ženskom telu i ženskoj duši.

Nasilje, silovanje, zabrana abortusa, sve su to večne zlokobnosti svevremenskog patrijarhata.

Nad Stelinom sudbinom plačemo i u ime pedesetih, i ume dvehiljaditih. Sebe donekle vidimo kao Blanš koja pati i proklinje svoje tanane želje za zaštitom od zla i krvi. Preziremo Stenlija i u njemu ne vidimo ništa ljudsko. On nam samo potvrđuje onu Fromovu tezu kojom otvara svoju priču u Anatomiji ljudske destruktivnosti, kako je čovek zapravo najveća životinja na planeti. Tri sata mučnog prizora s male scene dočaralo mi je, do kraja, sve razloge moje brobe borbe nasilja muškaraca nad čitavom planetom.

Kako živeti život žene, kroz sve kontekste patrijarhata, a ne završiti ni kao Stela ni kao Blanš, jeste jedno od ključnih pitanja mog feminizma. Svet je nastao na ataku na telo, i na njemu će se samouništiti. Žensko je stradanje, u svakom momentu tih ataka, ipak najočiglednije. U svetu nasilja - žene prve stradaju. U ratu, u miru, na ulici, u kući, u kafani, u trudnoći, u drami i u životu. Bojim se da su u patrijarhatu ipak sve ženske sudbine predodređene. Zato nama jedino i preostaje da osuđujemo, prozivamo, i pozivamo na odgovornost i kaznu svakog Stenlija kao predstavnika nasilnog sistema, dok uporedo nesumnjivo verujemo svakoj Blanš i Steli, u čijim se cipelama kao žene, olako može naći.

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity