Filmska evolucija make upa

Početkom 20. veka muškarci su imali zakonsko pravo da traže razvod braka ako se njihove supruge šminkaju. Privlegiju nanošenja make upa imale su samo žene sumnjivog morala - igračice, kurtizane i pozorišne glumice.

Vamp

Heroine tih prvih filmova namazane su debelim slojem pudera i šminke ali im to ne smeta da, prema sadržaju filmova, zaslepljuju milionere, prinčeve, moćnike... Upravo to uticalo je da se promeni odnos društva prema make upu – sjajna spoljašnjost holivudskih diva izazivala je veliko interesovanje muške populacije i postala primer za žene. Sve su želele da izgledaju zagonetno i egzotično, fatalno poput Thede Bara. Neverovatno bledilo njenog lica (šminkeri su u belu podlogu dodavali plavilo za rublje), oči uokvirene crnom bojom i male, bogato našminkane usne postali su sinonim lepote. Olovke za oči i obrve i crveni ruž su se iz filmskih šminkernica zauvek preselile u damske tašnice.

Dvadesete

Ošišani potiljak, kratke suknje, smelo iscrtane oči, neobične konture usana... Svet je voleo da ze zabavlja između dva rata. A Holivud je rastao i širio se. Nastupa epoha Georgea Westmorea. On i njegovih pet sinova diktirali su make up trendove sve do Drugog svetskog rata a upravo je George u upotrebu uveo pojam „holivudski stil“. Govorio je da „oči bez tuša izgledaju kao da su gole“ i počeo je besomučno da koristi ono što nam je danas poznato kao maskara. Da bi holivudska diva epohe, glumica May Murray izgledala besprekorno, prvi je počeo da koristi četkicu za puder.

A onda je, 1926. godine, Rex Ingram osmislio snimke pod vodom za film „Naše more“ ali se šminka na licima glumaca razlivala. Na scenu je stupio gospodin Max Factor. Proveo je nedelju dana u svojoj laboratoriji i stvorio formulu za vodootporni make up. Ovaj izum naterao je večne rivalke Elizabeth Arden i Helenu Rubinstein, da nezavisno jedna od druge, kreiraju vodootporni ajlajner.

Pred kraj dvadesetih na scenu su stupile pokrentne slike u boji. Filmske zvezde „dobile“ su rumenilo, podlogu za šminku u različitim nijansama, boju laka za nokte. U modu su ušle zelena i plava senka za oči, sedefasti manikir, usne precizno iscrtane olovkom. Ikona je bila Clara Bow.

Tridesete

Boginje svetloplave kose zauzele su filmsko platno. Uspeh filma „Anna Christie“ iz 1931. proslavio je Gretu Garbo. Krupni kadrovi glumice sa poluzatvorenim, diskretno osenčenim očima i dugačkim trepavicama ukazali su na duboko i nezamenljivo značenje pogleda. Druga, jednako velika zvezda, Marlene Dietrich pokazala je neumoljivost kojom lepota traži žrtvovanje. Obla figura koja je osudila na večnu dijetu, naglašenija donja usna, bujne lokne sklonjene sa lica... Žene su je prosto obožavale. I usvojile njene navike! Svetla kosa, krvavocrvene usne, izdepilirane i potom olovkom iscrtane tanke obrve – to je bio ultimativni trend zavodnice iz tridesetih godina 20. veka.

Koristile su se još i senke i ajlajner, ispod jagodica se nanosilo tamno rumenilo. Sredinom tridesetih Max Factor na tržište izbacuje sredstvo upakovano u okruglastu tubicu za dobijanje idealnog tena (boje i teksture). Zboz pakovanja je nazvano „palačinkica“ a bilo je prototip onoga što danas znamo kao kompaktni puder.

Četrdesete

Šiške su izašle iz mode, zamenile su ih lokne Betty Grable i blistavi talasi Rite Hayworth. U zahuhtalim vojnim fabrikama je zbog nesrećnih slučajeva u kojima su raskošni uvojci upadali u strojeve uvedena obaveza nošenja mrežica koje su pokrivale vlasi (nec). Da bi se raščešljavala bujna kosa, ženama je savetovano da na koren dlake utapkavaju mleko, na dlaku nanose jaja ili sirće. Pojavili su se prvi šamponi i omekšivači. Zbog nedostatka glicerina i masnoća u ratnim uslovima, šminku su zamenila druga sredstva: obrve se više ne čupaju već samo blago koriguju; olovke za oči i ajlajner zamenili su ugalj i pasta za cipele, a rumenilo ružine latice i listovi cvekle. Gospodin Max Factor upravo tih godina izbacuje „preplanuli ten“ za noge koji je trebalo da zameni čarape (krajnje deficitarna roba u Drugom svetskom ratu); Elizabeth Arden smućkala je toniranu kremu za celo telo.

Pedesete

Godine 1950. Holivud uvodi novu tehnologiju, žive boje, raskošnu dekoraciju... A sve ovo prate i make up artisti – lica glumica često liče na rajske ptice, u časopisima je ponovo mnogo kozmetike, in je drečava šminka, u upotrebi je široka paleta boja. Ajlajneri više nisu samo crni, nose se veštačke trepavice, nema polutonova. Holivudski šminkeri nijansama make upa dodali su dozu sedefa. Bilo je moderno da se tečni puder nanosi u debelom sloju i to tako da se jasno ocrtava linija razgraničenja lica i vrata.

Iz opšteg šarenila izdvajaju se dve decentne zvezde: Audrey Hepburn i Grace Kelly. Sveže su i prirodne, sa ovlaš naglašenim obrvama, oreolom kose i blistavim pogledom i takve su potpuna suprotnost u odnosu na malo drugačije dive iste epohe, oličene u bujnoj i senzulanoj Avi Gardner. Da bi se na kraju pojavila žena koja je obuhvatala najbolje od oba tipa i ostala zapamćena kao pop ikona za sva vremena – Marilyn Monroe. Ona je ruž počela da meša sa vazelinom što je usnama davalo dodatnu punoću i senzualnost, a u jednom intervjuu rekla je da u krevet odlazi ne u pidžami, nego sa nekoliko kapi Chanela 5 na sebi pa taj miris i danas spada u red najprodavanijih na svetu.

Šezdesete

Diktat Holivuda više nije dominantan. Mladi se okreću rok i pop zvezdama, modni trendovi ne „silaze“ sa velikog platna nego sa podijuma. Visoko podignut konjski rep, kratke šiške, kao kod Brigitte Bardot. U jednom od intervjua, datom za francuski ELLE, ona kaže da koristi samo svetao ruž za usne i da ne podnosi tečni puder, da na šminkanje troši najviše pet minuta, uz tri poteza olovkom tu i tamo, i to je sve. Zahvaljujući toj izjavi žene više ne „malterišu“ lice, u modi je prozračan ten, karmin je proteran jer usne moraju da sijaju i da budu u suprotnosti sa očima oivičenim crnim krejonom ili ajlajnerom. Senke su raznobojne i ima ih mnogo. Godine 1964. uvodi se maskara koja produžava trepavice, a nešto kasnije ubedljivo tuče sve rekorde u prodaji bilo kojeg make up elementa. Pojavljuje se i prvi, pravi sjaj za usne.

Izlazi i film „Kleopatra“ (1963) i on je doneo novost u šminkanju. Magične oči Elizabeth Taylor obilato uokvirene crnim ajlajnerom čija linija seže skoro do slepoočnica dugo su imale svoje poklonice.
Šezdesetih se takođe pojavljuju različite varijante bob frizure, nosile su je Mia Farrow i Mary Kuant.

Sedamdesete

Nastupilo je make up otrežnjenje! Sve više zaposlenih žena ne želi drečavu šminku koja je postala znak lošeg ukusa. Dominantan stil uvela je serija „Čarlijevi anđeli“ (Kate Jackson, Farrah Fawcett, Jaclyn Smith). Kosa Farrah Fawcett vratila je u modu kovrdže a alternativa ovom looku bila je glavica Lize Minnelli čija je kratka crna kosa savršeno odgovarala novim (društvenim) tendencijama. U Holivudu, u krajnjoj konspiraciji, počinje da cveta estetska hirurgija.

Za široke mase se na tržištu pojavljuje serija antiage krema čija su zaštitna lica upravo „večno mlade“ filmske zvezde (posete estetskim i plastičnim hirurzima u to vreme još uvek su bile strogo čuvana tajna). Najduži i najskuplji ugovor epohe sklopljen je između Isabelle Rossellini i kuće Lancome.

Odamdesete

Heroine televizijskih serijala toalete i ljubavnike menjaju preko noći. Dinastija je potukla sve rekorde gledanosti a opaka Alexis Karrington (Joan Collins) postaje nova ikona stila vraćajući u šminku bezumlje i drskost. Obilato nanesene nijanse senki za oči, jarko rumenilo na obrazima, crveni lak na noktima (i manikir, i pedikir), štras na odeći i sjajne niti na čarapama. Miris epohe definitivno je Dior Poison – one starije sigurno se sećaju njegove ... arome. Zategnuti bokovi i bujni dekoltei koji se iznenada pojavljuju postaju uobičajena stvar. I onda na scenu stupa fizički potpuno izmenjena Cher! Plastična hirurgija postaje nezamenljivo sredstvo za demonstraciju bogatstva i postizanje savršene spoljašnjosti.

Ali, te decenije izlazi i film „Moja Afrika“ sa fantastičnom Meryl Streep koja je nadahnula modne i beauty dizajnere da uvedu safari stil u široku upotrebu. Boje bež i kaki postaju must have. Novitet je bronzani puder kojim se postiže „osunčani prirodan ten“.

Devedesete

S trona su svrgnute filmske dive, na njima sede top modeli čija mršava tela i fotogenična lica postaju merilo lepote. Međutim, veoma brzo nestaje granica između filma i piste. Modeli igraju u filmovima a glumice se šetaju u haljinama s dizajnerskim potpisima i postaju zaštitna lica ove maskare ili onog karmina. Kreatori i vizažisti osmišljavaju lookove za blockbustere, Holivud i dalje diktira pravila igre koja se zove - lepota. Svet mode, filma i kozmetike ulaže u visoku tehnologiju i specijalne efekte.

Nekog autentičnog stila decenije zapravo nije ni bilo – moda je hodala od „heroin chica“ do uniseksa. Od raskošnih supermodela do etno looka. Od anoreksije do organske ishrane i „prirodne“ lepote. Na tržištu se pojavlju lakovi za nokte u boji tamne čokolade i crne, Chanel izbacuje Rouge Noir.

Novo doba

Svet je sve zainteresovaniji za privatne živote holivudskih zvezda, njihove kuće i letnjikovce, decu, ali i stiliste i make up artiste. Serija koja je obeležila epohu bez sumnje je „Seks i grad“, u narednoj deceniji došla su i dva filma istog imena. Prvi u znaku Chanela, drugi Diora – sve total lookovi. Zahvaljujući „Seks i grad“ fenomenu na ulicama je sve više modnih žrtava (fashion victims), šoping postaje norma življenja. Što se šminke tiče, nije više važno da li vam stoji i da li uopšte koristite ajlajner u ljubičastoj boji. Njega morate imati! Nastupila je maloprodajna diktatura beauty industrije i razmetanja, a saka devojka koja iole drži do sebe podrazumeva se da u svakom  trenutku na raspolaganju ima najmanje šest različitih parfema.

Kao kontrapunkt ovom ludilu na sceni je i drugi ekstrem – eco život. Trend došao, naravno, iz Holivuda. U intervjima koji se mogu čitati svakodnevno zvezde se utrkuju u priči o tome ko pije više vode, ko zdravije jede, ko koristiorganskije i uopšte-ne-obrađene preparate koje nam daje majka priroda. Stiče se utisak da se Holivud iz fabrike snova pretvorio u ajurvedski ili budistički hram u kojem se poštuje samo čistota i bavljenje jogom. 

Tekst: Ivana Semerad