Pre nedelju dana, na jednoj od mojih omiljenih satirično-feminističkih Instagram stranica pod nazivom “valaljeposava” na Instagramu, osvanula su brojna ne baš prijatna iskustva žena iz čitavog regiona sa ginekoloških pregleda. Kada kažem neprijatna, ne mislim na hladan spekulum, neudobnu stolicu, ili neodgovarajuću muziku u pozadini, već na ozbiljna rušenja osnovnih prava koja su nam zagarantovana u okviru zdravstvene zaštite. U isto vreme na Instagram profilu “kritički” objavljena je vrlo deskriptivna vizuelna reportaža o uslovima ishrane u nekim od najvećih porodilišta širom Srbije i okolnih država.

Ovakve i slične inicijative, poput one sprovedene pre dve godine u Hrvatskoj u okviru kampanje #prekinimošutnju, jasno ilustruju da nam je svima trebala neka rupa u koju ćemo se izdrati o svim onim neprijatnim pitanjima, degutantnim i sekstičkim komentarima, bolnim zahvatima koji su nad nama sprovođeni. Problem je očigledno toliko prisutan da ta rupa više ne može da primi glasova i krajnje je vreme bilo da se oni raspršte, kako bi se konačno nešto promenilo. Pandorina kutija je otvorena i iz nje je izletelo stotine svedočenja i ispovesti o svim onim trenucima kada smo se na pregledu, porođaju ili operaciji osećale neprijatno, nebezbedno, ugroženo i zabrinuto, ili krivo.

I sama sam tokom studentskih dana doživela brojne slične situacije. Od toga da sam “lepa spolja, ali iznutra pokvarena”, do lascivnih pošalica i viceva kojima nije mesto ispred mojih raširenih nogu, niti nogu bilo koje žene. Naše mesto na toj stolici je određena vrsta trona, gde onaj koji sedi na njoj mora da se poštuje. Međutim, ovakva praksa najčešće izostaje, a pitanje reproduktivnog zdravlja već godinama se smatra marginalnim. Uprkos tome, žene već dugo pokušavaju da urlaju o urgenciji promene tretmana. Još 2008. Godine u Srbiji je pokrenuta peticija Majka hrabrost koja je za cilj imala poboljšanje uslova u porodilištima. Rađena su i brojna istraživanja koja vrlo transparentno i jasno svedoče o kulturi nasilja u ovoj sferi, među kojima je i O kulturi rađanja, profesorke Nade Sekulić. Glasovi se povremeno zariju, ali se brzo utišaju pod izgovorom da postoje mnogo važnije stvari o kojima sistem mora da vodi računa. Žene se etiketiraju kao razmažene i bivaju kažnjene zbog brige o sopstvenom telu i zdravlju. 

Za nas, naše telo jeste najvažnija stvar i pre svakog apela da brinemo o njemu, dozvolite nam da brinemo o njemu sa dostojanstvom. U zemljama sa izraženo visokom stopom umrlih žena od raka grlića materice ili jajnika, naglašeno je opasno stvoriti narativ u kom će odlazak ginekologu na redovan pregled izazivati mučninu, strah i gađenje. U bilo kojoj zemlji sveta potpuno je pogrešno koristiti žensku telesnost i njegove ranjive trenutke poput porođaja ili operacija za demonstraciju sile, moći i psihičke torture. A pomenuta svedočenja pokazuju upravo to: da se u žensku bol ne veruje, a zahvati se sprovode nehumano i sve to pod specijalnim efektima začinjenih zluradih i seksističkih komentara kojima je krajnje vreme da stanemo na put.

Ginekološka intervencija ne mora da boli, kao što ogroman broj žena na Balkanu misli da mora, kao i da je to nekakva vrsta kazne za njihovo ponašanje. Porođaj ne mora bude traumatično iskustvo gde se prema nama ophode kao prema životinjama, i definitivno nismo krive šta god da se dešava sa našim telima. Naviknute smo da ih potisnemo i nateramo sebe da mislimo da nam se nisu dogodila. Kao i o seksualnom nasilju, vreme je da progovorimo i o ovom, ginekološkom i akušerskom.

Ginekološka stolica je naš tron, mi smo pacijentkinje i zahtevamo osnovna prava i normalno lečenje.

Tekst: Iva Parađanin