Vision board počela sam da pravim u osnovnoj školi, uglavnom pred Novu godinu. Moj džeparac uvek je odlazio na modne časopise koje su krasili modeli: vitke, visoke, prelepe devojke bujnih kosa, čije sam fotografije makazama isecala iz novina i lepila na svoje motivacione plakate po sobi. Bilo je tu svega: od devojaka koje trče, koje treniraju u teretani, ili voze bicikl (koji sam i ja imala u sobi i služio je kao ofinger za torbe i jučerašnju garderobu), devojaka koje nose prelepe outfite, do planova ishrane. A sve u cilju da se motivišem da napravim neku promenu.

Na dijeti sam od kada znam za sebe – sećam se komentarisanja moje težine od trenutka prve rekreativne nastave, kada je mama pozajmila haljinu od prijateljice čija je devojčica već peti razred, jer za mene nije bilo kostima da se kupi. Stiskala je haljinu Crvenkapice, a činilo mi se da smo se obe u sebi molile da rajsferšlus ne pukne. Sa tom neprijatnošću u telu živela sam dugo, postala je automatizam, svakodnevica, normala.

A vision board sam i dalje pravila, i dvadeset godina na prvom mestu bila je jedna, ista želja: da smršam.

“Ove godine – najvažniji cilj je da skinem 10 kila!”

Pa zatim naredne godine: “15 kila!"

Pa one tamo: “Ove godine padam na 75 kila!”

Imam utisak da je osobama koje ceo život imaju neki višak kilograma mnogo lakše da poveruju u ideju nekog novog proizvoda ili usluge koja će im rešiti višak kilograma. Jednom sam i izračunala koliko sam novca potrošila zarad dijeta (ne pitajte za cifru). Međutim... to je sve vreme bila kupovina ideje da ću smršati.

Bez dugoročne promene, bez doslednosti i pogleda na to kao važnu životnu promenu. Samo još jedan brzi projekat na tom vision boardu.

Volela bih da mogu da kažem da sam sa realizacijom te želje krenula 1. januara, odmah nakon Nove godine, da sam uredno uplatila tri meseca teretane svakog dana, izbacila sve slatkiše, hleb, sokove, i potpuno predano ušla u projekat mršavljenja... koji je fejlovao pre Božića.

Sve gore napisano radila sam svake godine i to nije davalo nikakve rezultate (zvuči kao rečenica koju sam čula na kanalu TV prodaje). Ali, jednog dana promena je došla i postala je moj lifestyle – iz tog razloga sada dajem odgovor na pitanje: Šta je ovog puta bilo drugačije?

Prvo, smatram da promena ne dolazi u januaru. Nekada promena dođe u sred srede. Nekada u maju. Nekada iz muke. Nekada kada vas sve preplavi i ne možete više da podnesete da živite haotičan život. Motivacija oko promene navika je uvek individualna, i treba biti iskren prema sebi kada se u novu naviku ulazi: moja motivacija bila je iz negativnih emocija, ali vremenom je postala najvažnija stvar u mom životu.

U maju 2021. godine upisala sam se u teretanu i obećala sebi da ću ići tri puta nedeljno barem godinu dana. Predugo sam želela i predugo odlagala da postanem osoba koja trenira. Zato sam morala da se potrudim da sve uradim kako bih sebi ovu naviku olakšala.

Uzela sam termin koji se slaže sa mojim buđenjem, u 11 časova prepodne, jer sam u tom periodu ustajala oko 10 sati i znala sam da ne mogu da se obavezujem još jednoj navici: ranom ustajanju. Ovo vreme bilo je realno i uklapalo se u moj posao i obaveze. Takođe, nisam večernji vežbač i uveče nemam nikakvu snagu za trening, tako da večernji termin za mene ne bi dao rezultate.

Druga stvar, kojom se i dan-danas vodim: teretana prosto mora da bude blizu! Iako postoje mnogo lepe teretane, sve su mi bile daleko i zahtevale da: još ranije ustanem, upalim auto, tražim parking, iznerviram se jer nema parkinga, pravdam se ako zakasnim, i zbog toga narednog puta odlučim da ostanem duže u krevetu i otkažem.

Treće - znala sam da ne mogu sama. Angažovala sam trenera, koji je pristojan i autoritativan, za kog sam znala da će mi biti neprijatno ako se ne pojavim na treningu. I ranije sam imala iskustva sa trenerima, ali Petar je od mene napravio vežbača koji voli da vežba, a ne vežbača koji dolazi po kazni da bi izgubio kilograme. Animirao me je, pričao sa mnom, bio je realan, ohrabrio me je da mogu bez osuđivanja i postigli smo najvažni cilj: napravili identitet vežbača.

Prva godina treniranja nije imala veze sa treniranjem: imala je veze sa pojavljivanjem.
A to je stvorillo ono glavno uverenje, da imam poverenja u sebe. Da konačno verujem u reč koju sam sebi dala.

U toj godini nisam napravila neke velike, vidljive fizičke rezultate; zato su unutrašnji rezultati bili nemerljivi. Sada smatram da oko treninga ne sme da bude pregovaranja sa sobom, on se podrazumeva i dan tako mora da mi počne. Ne postoje dani kada preispitujem hoću li otići, postoje samo bolji i lošiji dani kada istreniram: a zavise od toga koliko sam spavala, kako sam jela i koliko sam vode popila. Navike direktno utiču jedna na drugu.

Nastavak članka