Print žena zaglavljena u digitalnom dobu

(Ana Ostojić, izvršna i modna urednica)

Danas, zaglavljena u starom dorćolskom stanu gde sam odrasla. Osim činjenice da spavam nad tatinom vrednom kolekcijom stripova koju je taložio 30 godina u podnožju kreveta, u ovom prostoru veseli me sopstvena kolekcija časopisa kojom sam ipak horderski zatrpala stan. Sunčan dan na terasi sa jednim starim uzorkom Elle magazina u ruci pokrenuo je debatu među komšijama koje me znaju od malih nogu.

Još kao mala, po dvorištima donjeg Dorćola sakupljala sam crteže dece i pravila časopis. Iznenadila me je činjenica kako se u trenu vrati davno zaboravljena uspomena. „Je l’ ti beše danas radiš u nekom časopisu?”, pitao me je stariji gospodin koji živi na spratu iznad. Te reči probudile su u meni saznanje da je sve što jesam i što volim postojalo u meni još pre nego što sam toga postala svesna. Danas aktivno učestvujem u kreiranju jednog divnog print izdanja.

Naravno, kao svako ko sada radi ovaj posao, prilično sam subjektivna. Nije reč samo o poštovanju svake reči, naslova, noseće slike, spreadu stranica pažljivo prelomljenog editorijala, iskorišćenog novog fonta van mastera standardizacije. Nije to ni miris novoodštampane naslovnice koju pažljivo gledaš na proveri u štampariji Rotografike. Danas je print verifikacija da poznaješ prave modne vrednosti. Osećaj da si zaista deo jedne specifične grupe koja je opstala u ovim ludim površnim vremenima. Trenutak kada si odvojio vreme samo za sebe dok ti prsti klize preko tog glossy papira prepunog inspiracije koji je svedočanstvo da nisi rob digitale.

Svet, sada i ovde

(Anja Paspalj, urednica kulture i lifestylea)

Ne mogu precizno da izdvojim trenutak kada sam zavolela časopise. To su razbacana sećanja, ali tek sada, kada pogledam unazad, vidim da ceo život jurim štampane strane. Po kući je uvek bilo izlizanih izdanja Home & Living i Architectural Digest, a kupovina magazina Bravo i Cosmopolitana na kiosku bila je posebna sreća koja se „listala“ sa prijateljima.

Nešto kasnije, zaista sam počela svesno da  razumem snagu teksta i fotografija koji mogu da ti sruše predrasude i izvrte ideje o svetu. Nije se mnogo toga promenilo do današnjeg dana. Upravo sada sedim na podu za stočićem u svojoj dnevnoj sobi, kolena su mi pribijena uz grudi. Nemam gde da ih ispružim jer je mesto ispod stola za kafu još jedan hideaway sa nagomilanim novinama i magazinima. Danas, više nego ikad, čin listanja štampanog papira je blagoslov, podsetnik da svet koji nam deluje kao da je negde i tamo -  jeste naš svet sada i ovde.

In Dreams We Believe 

(Dunja Đokić, beauty saradnica)

Nemam ideju o tačnom momentu kada mi je Elle postao deo života, ali najstarije izdanje u mojoj kolekciji printa jeste mart 2009. Tada sam završavala osnovnu školu i otkrivala sebe. Sa 14 godina pojma nisam imala šta su to zakoni privlačenja, ali imala sam stalnu potrebu da listam magazine i iz njih isecam sve što mi se dopadne i što želim da imam i budem u budućnosti.

Tada je moj zid iza kreveta bio veliki moodboard napravljen od isečaka i velikog natpisa „In Dreams We Believe“ čija su slova izrezana baš sa stranica Elle magazina. Danas imam 24 godine i uređujem te iste stranice koje su mi nekada bile potpuno dalek i nepoznat svet. Magazine više ne sečem, čitam ih i slažem na police kao najdraže knjige.

Svaki primerak se spašava

(Maja Bunčić, web urednica)

U našoj kući nije se svakoga dana kupovala Politika, kao ni Večernje novosti, ali su tu uvek neizostavno bili primerci raznih ženskih časopisa koje sam još kao dete koje ne ume da čita, sa velikim zanimanjem promatrala i na opštu nesreću moje majke - isecala. Isecala sam razne modele, tačnije „tete u lepoj odeći“.

Onda sam te iste tete počela da crtam, pa sam već uveliko umela da čitam i moja povezanost sa štampanim medijima bila je evidentna - hrpe naređanih Elle-ova, Gio-ja i Cosmopoliten-a „krasile“ su svaki ugao moje sobe. Dok su se one iste vešto stilizovane tete sada osmehivale sa zidova i vrata sobe.

Živela sam u časopisu, a da toga možda do ovog trenutka nisam bila ni svesna. Sada u jednom takvom časopisu radim, a na opšte iznenađenje mojih kolega i dalje poput deteta ne dozvoljavam da se časopis baci sa ostalim smećem. Drage primerke spasavam žalosne sudbe i pohranjujem na policama, ispod stola, po ćoškovima... slobodno nastavite niz. Ako to nije ljubav, ne znam šta je!

Štampana strana

(Ivana Ranković, art direktorka)

Volim da čitam. Volim desen crnog i belog, kolo uzbuđenja i emocija. Volim miris hartije i štamparske boje. Volim da stvari dodirujem i prevrćem, mirišem, nosim sa sobom, listam, posmatram. Živeo print!

Dragi Bravo

(Aleksandar Nastasijević, asistent urednika)

Kao neko ko je odrastao početkom dvehiljaditih, ni mene nije mimoišla euforija zvana Bravo. Posteri, tekstovi pesama, omiljene teen zvezde, rubrika Dragi Bravo… Pošto sam odrastao na selu u kom ne postoji ni pristojna prodavnica, a kamoli trafika, novo izdanje mogao sam da nabavim jedino u mestu koje je bilo tri kilometara udaljeno.

I dalje pamtim trenutak kada ujutru ustanem, doručkujem i sednem na bajs ne bih li u potrazi za novim brojem vozio petnaestak minuta do najbližeg kioska. Oduševljenje na mom licu kada pročitam set listu Rihannine prve turneje ili ko je Katy Perry, bilo je nemerljivo, a i dalje se sećam teksta No one od Alice Keys, koji se nalazio na pretposlednjoj strani časopisa. To su bila vremena.

Obožavao sam i magazin o tenisu koji sam tokom perioda dok sam trenirao beli sport svakog meseca željno iščekivao i mislio da će to biti moj poziv. Onda sam otkrio modne magazine i sećam se kako je svako ko je putovao morao da mi donese neki inostrani ili je rizikovao da više nikada ne progovorimo. Kasnije su se sve kockice složile i moja opsesija novinama zapravo je bila ono što se na kraju pretvorilo u zanimanje. Nisu bile toliko važne teme, već miris sveže odštampanih stranica.