ELLE intervju sa Nemanjom Stankovićem: “Umetnost nam je neophodna da bismo održali zdravlje i duhovnu snagu”

Doktor umetnosti, jedan od najupečatljivijih srpskih umetnika mlađe generacije - samo su neki od opisa koji stoje uz njegovo ime.

Ako ste zadivljeni kao i mi, u nastavku pročitajte intervju sa inspirativnim Nemanjom Stankovićem.

Čiji tragovi su vas inspirisali u pesmama koje izvodite na novom albumu, a koje tragove biste Vi želeli da ostavite u muzici?

Inspirisali su me autori čije se kompozicije nalaze na albumu. Njih je osmoro, izuzetno cenim njihov dosadašnji rad i veoma sam ponosan na činjenicu da sam uspeo sve njih da okupim oko ideje da se stvori nova muzika za violončelo, koja će u budućnosti govoriti o svima nama koji smo učestvovali u stvaranju albuma. Generalno me inspirišu ljudi koji se ne plaše novih saznanja, koji svoja iskustva umeju i žele da dele sa drugima, zarad višeg cilja kome bismo svi trebali da težimo, a to je stvaranje lepote koja će “spasiti svet”. Upravo to je ono što i mene motiviše da stvaram – saznanje da je makar jedna osoba pronašla neki veći smisao slušajući muziku koju izvodim.

Koliko dugo traje proces nastanka jednog albuma i koliko taj put donosi preispitivanja, samospoznaje i otkrivanja? 

Pretpostavljam da je sve to indivudualno. U mom slučaju, period od same ideje o stvaranju novog repertoara za violončelo do dana kada je album konačno postao dostupan javnosti trajao je nešto više od tri godine. Prve kompozicije koje su nastale bile su “Memory 1” Dragane Jovanović, “Scappare” Anje Đorđević i “Balada” Ognjena Bogdanovića i, zahvaljujući upravo njima, rodila se ideja da se takve vrhunske kompozicije zabeleže na trajnom nosaču zvuka. Ono u čemu sam najviše uživao tokom stvaranja ovog albuma jeste međusobna interakcija sa kompozitorima, saradnje koje su se sada pretvorile u prijateljstva i čini mi se da se ta prirodnost i neusiljenost prenela i na sam album, i to slušaoci prepoznaju. Proces snimanja albuma trajao je tokom letnjih meseci prethodne godine, baš u periodu kada je zbog epidemije korona virusa sve stalo, tako da je bilo dovoljno vremena da se posvetim kompozicijama i izvučem maksimum iz sebe u datom trenutku.

S obzirom na trenutne okolnosti, koncerti i nastupi su onemogućeni. Kako muzika preživljava bez direktnog kontakta sa publikom? Da li su digitalni mediji i platforme dovoljne? 

Preživljava je idealna reč! Digitalni mediji i platforme jesu dobra stvar u smislu da olakšavaju kontakt sa publikom, pa se svako dovija najbolje što ume u prezentaciji svog rada. Međutim, svi već shvatamo da to nije dovoljno i da ništa ne može zameniti aplauz uživo. Srećom, u poslednje vreme otvaraju se vrata koncertnih sala u našoj zemlji; broj posetilaca je ograničen naravno, ali prisustvo kulturnim događajima ne predstavlja rizik, pa se u tom smislu nadam da će stvari krenuti nabolje. Čovek je čudna vrsta, koja se lako prilagođava promenama – kada mu nema druge – tako da ja ne sumnjam da će muzika preživeti. Nadam se da nam je svima ovaj težak period ukazao na to koliko nam je umetnost neophodna da bismo održali zdravlje i duhovnu snagu.

Interesantno je da od osam autora na vašem albumu, čak šest čine žene. Imamo li predrasudu o tome da su one manje zastupljene u muzici i umetnosti uopšte, te da ih je važno posebno isticati i podupirati?

Ako pogledate kroz istoriju muzike, fakat je da, u poređenju sa muškarcima, nećete pronaći veliki broj ženskih ličnosti koje su ostale upamćene po svojim delima. Stereotipi da žene treba da sede kod kuće i budu (samo) domaćice me uvek iznova šokiraju i neverovatno mi je da u 21. veku još uvek postoje ljudi koji razmišljaju na taj način. Zato je važno konstantno edukovati ljude, naročito mlade, da treba poštovati različitosti i svačija uverenja i opredeljenja, svi smo mi deo jedne šire slike gde treba zajedno da kreiramo stvarnost u kojoj ćemo se međusobno poštovati i podržavati. Žene su stub današnjeg društva i sa velikim zadovoljstvom sarađujem sa svojim koleginicama. Osim šest žena koje se potpisuju kao autori, još tri divne umetnice pridružile su mi se kao gošće na albumu “Tragovi”. To su violinistkinja Tijana Milošević, pijanistkinja Maja Mihić i violončelistkinja Sandra Belić, u čijoj klasi sam završio studije na FMU u Beogradu.

Docent ste na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Koliko je teško motivisati mlade ljude da se u budućnosti bave muzikom, naročito onom koja nije komercijalna?  

Studenti FMU upisuju studije veoma svesni sa kolikom se posvećenošću i predanošću pristupa muzici. Oni pre samih studija prolaze kroz izuzeto zahtevan desetogodišnji proces rada u nižoj i srednjoj muzićkoj školi koji zahteva red, rad i disciplinu. Sigurno je da određeni broj studenata prolazi kroz brojne faze preispitivanja, samoevaluacije i time dolazi do definisanja sebe, svojih planova i pronalaženja svog jedinstvenog puta. Ali muzika je sama po sebi dovoljna motivacija. Ono na čemu umetnici treba da rade jeste pronalaženje načina da se približe ljudima i da demistifikuju “nekomercijalnu” muziku kao nešto dosadno, strano i ozbiljno. Umetnička muzika je raznobojna, svestrana, snažna i morate srušiti taj otklon prema njoj da ne biste ostali zakinuti za prava bogatstva kakva samo dobra muzika može da pruži.

Intervju: Tara Đukić