"Film je mesto gde bol postaje vidljiv": Intimni intervju sa Stefanom Đorđevićem o ostvarenju "Vetre, pričaj sa mnom"

Imala sam jedinstvenu priliku da pogledam film Vetre, pričaj sa mnom i moram priznati da me je zbog moje lične priče posebno duboko dirnuo. Ovo nije samo priča o gubitku, već i nežna, poetska ispovest o porodičnim vezama, o tome kako tuga može postati put ka isceljenju te o večnom prisustvu koje nas prati, baš kao što „vetar“ nikada ne prestaje da duva. U ovom intervjuu Stefan otkriva kako se nosio sa izazovima stvaranja filma koji je jednako umetnički izraz i lični proces žalovanja, kako je spojio uloge reditelja, ali i člana porodice i na koji način je „vetar“ postao simbol trajne prisutnosti i nade.

Obrađivanje lične i intimne teme ne dolazi u obliku, već su to isprekidane čestice koje vremenom sastavljate i tek posle dugo vremena prikaže vam se prvi obris. Ipak, ne mogu da kažem ni da je sada bilo šta jasnije. Tokom borbe za život, a i posle Necinog odlaska, bio sam vrlo usredsređen na nju. To su bila osećanja i misli koje je bilo potrebno obraditi i baviti se njima. Puka je slučajnost što se bavim umetnošću i što se izražavam filmom i fotografijom jer ovakvu vrstu iskustva svi mi proživimo u nekom trenutku. Na kraju je jedino važno koliko se bavimo time.

Kod nas postoji stihija kada se obrađuju priče koje pozivaju na bavljenje određenim problemima, i često ih nazivamo „teškim temama“. Teška tema kao da je postala žanr koji niko ne želi da vidi, pod izgovorom da svi mi živimo tu tešku temu, pa zašto bismo je onda i obrađivali. Ali ako se ne bavimo problemima u životu, ako ne dopuštamo umetnosti da nas navede na razmišljanje o životnim problemima, problemi će samo biti veći, a mi ćemo biti sve manji.

Kako si se nosio sa procesom snimanja - istovremeno kao autor, ali i kao sin, brat, unuk? Jesu li te uloge ikada dolazile u sukob?

Tokom poslednjeg leta moje majke snimili smo prizore koji su mi se duboko urezali. Samo snimanje otvorilo je teme između nas dvoje o kojima nikada pre nismo razgovarali. Poverila mi se kako priča sa vetrom. Gledajući kasnije njen sjaj u očima dok priča o vetru, pomislio sam kako je to ono šta Neca čini posebnom i jedinstvenom i kako niko ne može da odigra ili zameni to. Ta pomisao inicirala je želju za stvarnošću jer su odnos sa porodicom i okruženje u kojem je Neca odrasla učinile nju jedinstvenom, baš onako kako je i ona uticala na sve nas.

Film koji sam odabrao kao način i sredstvo za suočavanje sa gubitkom jeste moj lični izbor da artikulišem i objektivizujem dešavanja u sebi. Da posložim nasumične misli i da pokušam da nađem nešto šta ih povezuje. Nešto što će čestice učiniti organizmom. U tom procesu shvatio sam da sam samo jedna čestica u životu koji je Neca dotakla, a da zajedno sa porodicom, mi činimo organizam. I kada sam doneo odluku da u filmu mora biti mame, bilo mi je jasno da kroz taj proces ne mogu bez porodice jer kolektivno proživljavamo osećanje tuge. Razlika je samo u tome što svi proživljavamo na drugačiji način. Izložiti i ogoliti sebe kroz film drugima nije način koji bi članovi moje porodice odabrali, ali opet je svako na svoj način to uradio zbog Nece. Iako nije bilo nimalo jednostavno, ona je iz ljubavi prema nama radila mnogo teže stvari.

Da li je tvoja rediteljska uloga u tim trenucima više bila da vodi - ili da sluša?

Na snimanju je glavni pristup bio da pustim članove porodice da budu ono šta jesu s obzirom na to da nisu glumci i da portretišu sebe. Osećao sam da treba napraviti prostora za njih kako bi kamera uhvatila njihov duh. Sa druge strane, imao sam jasno definisanu strukturu scenarija koja je inspirisana intimnim porodičnim sećanjima o Neci i na snimanju je bilo potrebno rekonstruisati te situacije, ali kao da nastaju unutar života, a ne iz scenarija. Ova dva pristupa ne idu u korak jedan sa drugim - da su situacije spontane, ali opet da su dešavanja u funkcijama zamišljene filmske strukture. S obzirom na to da sam i ja jedan od likova u filmu, fizički je bilo vrlo komplikovano biti na dva mesta istovremeno, i ispred kamere i iza kamere. Dva identiteta, dva različita pogleda na stvari, dva objedinjena intenziteta u jednom telu. Ali kada ste okruženi ljudima kojima je podjednako stalo do nečega kao i vama, razumevanje nema granice. I da nije bilo porodice i ispred i iza kamere, ne bih uspeo da napravim ovaj film.

Ovog puta okrenuo si se svom najdubljem pejzažu - porodici. Gde su se u tom procesu sreli tvoj vizuelni senzibilitet i tvoja lična ranjivost?

Porodica je moja najveća inspiracija i svaki moj dosadašnji projekat se na posredan ili neposredan način bavio porodicom. Na osnovu dosadašnjeg iskustva, odnosi sa ljudima ostavili su najdublji trag u meni i otud postoji veliki poriv da se bavim ljudskim temama. U slučaju Vetra mama je bila glas koji me vodi, njena iskrena i velika borba za opstanak, za prisutnost koja sija u punom životnom sjaju. Vremenom sam shvatio kako ništa u životu ne ostavlja tako snažan utisak prisutnosti i kako mi samo u radu sa sobom dolazimo do takve vrline. To je proces koji se nikada ne završi i u tome se krije lepota.

Film se završava tiho, nežno, bez velikih reči - ali sa jasnim osećajem prisustva. Da li je to tvoj pogled na tugu - da ona ne nestaje, već se pretvara nekad u tišinu, a nekad u nevidljivo prisustvo?

Svaki deo procesa kreiranja Vetra imao je svojih izazova jer je sve jače podsticao nedostajanje. Što sam više ulazio unutar materije, to je bilo teže. Ali ta težina nije me obeshrabrila jer kada bih pomislio kako nikada više neću videti svoju majku, takođe bih pomislio kako će ona zauvek biti tu. I ovde ne mislim na to kako će ona biti tu jer smo napravili film o njoj. Ona će zauvek biti tu jer nam je posvetila život, brinula se o nama, čuvala nas je i pripremala za život. Ostavila je po jednu česticu u svakome od nas i mi smo svi deo nje.

U filmu se oseća snažna bliskost sa prirodom, sa pejzažima koje dobro poznaješ. Ali i poseban odnos sa psom Lijom. Da li ti je priroda pružila utehu tokom snimanja i procesa žalovanja?

Ne mogu da kažem da mi je priroda pružila utehu, makar ne onoliko koliko me je inspirisala. Pomislim nekada da mogu sebe da ogledam jedino kroz mog psa i da po Lijinim reakcijama saznam gde prija i gde ne prija. Od kako je mama preminula, svako leto provodimo u njenom kampu pokraj Borskog jezera i tu sam najbolja verzija sebe. Tako je ona govorila za sebe i evo sada se tako i ja osećam. U prirodi mogu da čujem i da osetim tok misli. U prirodi ne postoje šumovi koje moderno doba potpisuje. U prirodi trenutak vremena je večnost.

Film je već prikazan stranoj publici i nagrađen u Italiji i Meksiku. Koliko ti znači kada, iako intiman i lokalno ukorenjen, uspe da komunicira i sa publikom van tog konteksta?

Jezik kojim je Neca pričala o svom odnosu sa prirodom može svako da razume, odakle god da dolazi. Tako su i prizori u filmu zamišljeni, kao sinhronitet sa jezikom kojim se Neca služi, da svako ko ga pogleda može da se poistoveti sa Necinim svetom i iskustvom. Nikada dok nešto stvarate ne znate kako će komunicirati sa publikom i kada razmišljate o jeziku drveća, ne znate ko će ga čuti u društvu betonskih fasada.

Kada danas pogledaš film zajedno sa publikom - da li ti se njegovo značenje menja?

Svetsku premijeru Vetar je imao na Roterdamskom filmskom festivalu i tada sam prvi put gledao film sa publikom. Poslednjih nekoliko meseci putovao sam sa filmom kako bih razgovaramo sa ljudima posle projekcija, ali ne bih ostao na projekcijama. I dalje osećam svežinu osećanja tuge gledajući ga, a za razgovor posle filma treba mi svežina svesnosti.

Ljudi koji bi ostali na filmu do kraja, obavezno bi ostali i na razgovoru posle. Mislim da ih posebno intrigira stvarnost u filmu i film u stvarnosti jer pričamo o opipljivim životnim situacijama koje su oblikovane u formi filma i kako je iz njega ponovo izašao život u vidu naše interakcije. Neverovatno mi je to koliko ljudi zapravo žele da se otvore i podele svoja bolna iskustva sa mnom jer sam se i ja otvorio njima. Toliko sam dobre energije upio deleći ovo iskustvo sa ljudima. I ne mogu da dočekam domaću premijeru na kojoj će biti porodica, ali i svi mamini najbliži prijatelji. Sa njima ću sigurno gledati film. A znam da će i ona sa nama.

Regionalna premijera održana je na Sarajevo Film Festivalu - gde je i počela tvoja filmska priča sa filmom Tilva Roš. Koliko ti je značajno što ovaj film prikazuješ baš ovde?

Sarajevski filmski festival je prvi festival filma na kojem sam bio, i energija grada koju sam tada osetio i dalje je u meni. Grad se potpuno probudi tokom trajanja festivala i nama kao grupi skejtera je to tada bilo čarobno. Ono šta sam vremenom i sam iskusio na festivalu je da on gaji i neguje filmske autore iz regiona i šire, i osećam izuzetnu čast što je moj debitantski dugometražni film premijerno prikazan tu odakle je sve i krenulo. Posebno me raduje i to što je novi film Nikole Ležaića (reditelj filma Tilva Roš) prikazan na festivalu, tako da smo se obojica vratili Sarajevu posle 15 godina.

Za kraj - osećaš li da si ovim filmom uspeo da joj kažeš nešto što možda ranije nisi mogao?

Mislim da nisam jer je naš odnos bio vrlo otvoren i pričali smo o svemu šta nam se dešavalo. Voleo bih da možemo da pričamo o stvarima koje se dešavaju. Sa druge strane, moja mama je uvek osećala događaje, nije bilo potrebno da joj se nešto kaže da bi znala. Možda je zato i pričala sa vetrom… U razgovoru koji smo imali mama kaže: „Vetar je večan.“ I jedino šta sada znam, kad god vetar duva, ona je tu.