Postoji ta jedna epizoda serije "Sex and the City", koja je u odnosu na čitav narativni opus ostalih epizoda drugačija. Zbog dirljive priče i emocije koju prenosi na gledaoca. U epizodi "My Motherboard, My Self", Miranda ostaje bez majke. Uvek teško podnošljiva, tuga je u samoj završnici epizode vidljiva i do te mere opipljiva da iznedri suzu i Samanthi. Pa smo tako izbačeni iz šina, potreseni i suočeni sa ipak jednom realnom pričom - osim onih koji je lokal trenutno IT, koji koktel naručiti i šta on zapravo misli o meni i nama - dozvolili i mi gledaoci sebi pravo na pokoju suzu.
Svako je barem jednom u životu plakao uz film. Pa čak i Chandler, nakon toliko godina suzdržavanja. Za nekoga je potrebno da se dosta stvari poslaže i uklopi da bi ga "običan" film rasplakao. A nekoga će i priča lagane romantične komedije uspeti da rastuži jer će jedna pesma, reč ili najobičniji kadar zagolicati baš tamo gde je bolno ili gde je lepo. U oba slučaja suza će biti slobodna da krene. Priznajte - čak i vi koji se sakrijete u kupatilo nakon špice, jer vam je možda nekad glupo - da se nakon plakanja osećate odlično.
Postoji razlog zašto se kaže "da je dobro isplakati se". Pod pritiskom svakodnevnih stresova savremenog doba, život ume da deluje teško. I naporno. Svako ima svoj teret koji sa sobom nosi svaki dan, zato je neopisivo oslobađajuće kada s vremena na vreme sve to pustimo van sebe. Primetićete da kada vas film do te mere dotakne da zaplačete, roj misli koji potom krene je nekontrolisan i nepovezan. Kao da sve što smo "krili" u ćoškovima naše svesti izlazi na svetlost dana.
Ad Vingerhoets, profesor kliničke psihologije na Univerzitetu u Tilburgu, više od 20 godina proučava kada i zašto plačemo. Njegova istraživanja o uticaju dirljivih filmova pokazuju da se nakon gledanja u trenutku osećamo lošije - ali samo kratkoročno.
"Ako ljude dovedemo u laboratoriju, pustimo im tužan film koji ih rasplače i odmah potom procenimo njihovo raspoloženje, 100% ispitanika kaže da se oseća gore", objašnjava Vingerhoets. "Međutim, ako raspoloženje merimo malo kasnije (na primer posle 20 ili 90 minuta), vidimo da se vraća na početni nivo. To otvara pitanje da li to vraćanje na početno stanje pogrešno doživljavamo kao poboljšanje raspoloženja nakon plakanja. Ako plačete u najnižoj tački, logično je da ćete se kasnije osećati bolje."
Ono što plakanje uz film može da uradi jeste da nam omogući ponovni kontakt sa sopstvenim emocijama, ali i da pronađemo utehu - kako u samim suzama, tako i u umetnosti. "Muzika je još jedan dobar primer. Mislim da je to zato što nas suze podsećaju da se dešava nešto važno za nas - nešto do čega nam je stalo", kaže on. "Tužna muzika može da se doživi kao prijatelj koji pruža utehu."
Emotivna muzika u najtužnijim scenama filma pažljivo je osmišljena da izazove suze, toliko da u Holivudu postoji i termin three-hanky pictures - filmovi za koje su vam potrebne tri maramice. Teško da ste nakon novog ostvarenja Emerald Fennell, "Wuthering Heights", izašli iz sale potpuno ravnodušni, bez suznih očiju. Plakanje je veliki biznis za filmove - ali i način da osetimo povezanost sa drugima, jer ima nečeg utešnog u saznanju da svi plačemo zbog istih stvari.
U galeriji pogledajte najbolje HBO serije.
