Beogradski bend Oxajo, koji čine Dušan Strajnić, Marko Ajković i Dario Vuksanović, u vrlo kratkom roku postao je jedno od najuzbudljivijih imena domaće muzičke scene. Njihove pesme, emotivne i iskrene, bez kalkulacija i žanrovskih ograničenja, donose zvuk koji spaja iskustvo, ranjivost i sirovu energiju. Sa svega nekoliko singlova - "Sijam", "Put", "Moje vreme" i "MaMa" - Oxajo je uspeo da rasproda koncerte i pridobije publiku koja u njihovoj muzici pronalazi autentičnost koja se retko sreće.
Vaš bend deluje kao spoj iskustva, slobode i različitih muzičkih svetova. Kada se osvrnete na trenutak kada je sve počelo, šta vas je tada povezalo i da li ste mogli da naslutite da će se ta energija pretvoriti u nešto što traje?
Marko Ajković je moj zet i veoma smo bliski pa se samim tim i dobro poznajemo. Znao sam da će, kada počnemo da radimo zajedno, sve funkcionisati kako treba jer je on čovek sa izuzetnim osećajem za ono što je "dobro", a to je, na kraju dana, možda i najvažnija osobina svakog stvaraoca. On nepogrešivo prepoznaje kada je nešto zaista dobro u njegovom radu, a kada nije i tada to bez kompromisa odbacuje. Darija takođe poznajem dugo i verujem da je on trenutno jedan od najboljih producenata u zemlji, u onom starom, pravom smislu te reči.
Kameleonski se prilagođava svakom žanru i tipu muzike, podjednako je vešt i za računarom i za instrumentima. Može da aranžira ili da od obične skice napravi punokrvnu pesmu za samo jedno veče rada. Prilično rano sam mogao da naslutim da će naš projekat Oxajo, koji se sada konačno pretvara u pravi bend, biti uspešan.
Vaša muzika često nosi emotivnu težinu i lične borbe. Kako prepoznate trenutak kada je pesma gotova i kada "mora da izađe" pred publiku?
Ne prepoznajemo pesmu kao konačnu odmah; zapravo, verujemo da ona svoj pravi oblik dobija tek nakon kilometraže na svirkama. Prvu verziju pravimo i objavljujemo kao singl jer je u tom trenutku gotova, ali svi znamo da će tek tokom nastupa i promena koje slede pesma poprimiti svoj konačni oblik. Često obrade nastale uživo zvuče jednako dobro, ako ne i bolje od originala, što samo potvrđuje da su oblici pesme neograničeni, pitanje je samo ko se njima bavi.
Saradnja sa Đorđem Ćulafićem na "Moje vreme" unela je posebnu dinamiku. Šta mislite da je on doneo "duhu" te pesme?
Đorđe je naš prijatelj i često boravi u našem studiju. Deo koji pevam na početku ove pesme prvobitno sam izvodio sam, ali čim sam ga prvi put otpevao, rekao sam momcima da je ta deonica savršena za njega, kao da je baš za njega napisana. On ima snažan izraz i prepoznatljivu estetiku i uvek unosi svoj karakter u pesmu, što je sve što se od jednog autora traži.
Vaši spotovi deluju kao kratki filmovi. Koliko vam je važna vizuelnost kao produžetak muzike i kako kroz estetiku gradite svet u koji uvodite publiku?
Vizuelnost nam je važna jer pesme tada postaju, da tako kažemo, multimedijalne. Video im daje novu dimenziju, a dobri spotovi privlače slušaoce i čine pesme dostupnijim i primamljivijim preko interneta. Trudimo se da stvorimo jedan svet koji nije naš svakodnevni, u kojem slušalac bar na tren može da izađe iz realnosti i da zajedno sa pesmom i videom uroni u misteriozni Oxajo univerzum.
Izjavili ste da vam "muzika nikada nije bila obaveza". Kako se ta sloboda odražava na proces stvaranja, na ton, ritam i energiju koju šaljete publici?
Pozicija muzike u našim životima pomalo je neobična. Iako nam muzika nije obaveza, sa druge strane zahteva disciplinu i samim tim ulazi u sferu odgovornosti. Ono što je sigurno jeste da ne stvaramo muziku pod pritiskom ili obavezom - spremni smo da čekamo pesmu koliko god je potrebno, pa čak i da je nikada ne napravimo ako ne osećamo da je pravi trenutak.
Oxajo deluje kao bend koji ne beži od ranjivosti. Koliko vam je važno da u muzici pokažete i slabost, sumnju, nežnost - i da li mislite da publika prepoznaje iskrenost pre svega?
Iskreno, ne razmišljamo o tome. Pišemo i pevamo gotovo iz nužde, stvarajući pesme onakve kakve bismo i sami želeli da slušamo. Kao što sam rekao, sa izraženim osećajem za ono što je dobro, pa tako pesme budu dobre i ostalim slušaocima.
S obzirom na to da dolazite iz različitih muzičkih miljea, kako izgleda taj kreativni sudar ideja u praksi? Ima li trenutaka kada razlike postanu izvor inspiracije, a ne prepreka?
Bitno je da, kada su uključena tri autora, kao što je u našem slučaju, pustimo jedni druge da se izraze onako kako žele i da budemo tu jedni za druge. Ako svako od nas želi da pomogne da oživi ideju drugog, tada je stvaranje uživanje, a problemi retka pojava. Moram da kažem da je kreativni proces ono što nam najbolje ide i kada stvaramo pesme, ulazimo u jedinstvenu, gotovo božansku atmosferu koju smatramo blagoslovom umetničkog posla.
Kako uspevate da sačuvate svoj "indi" senzibilitet u vremenu kada se autentičnost često menja za vidljivost? Šta za vas znači ostati svoj i u muzici i u životu?
Marko i ja imamo dovoljno godina da nas vidljivost previše ne zanima. Društvene mreže koristimo više kao informativni centar i bežimo od pozicije internet kreatora kao đavo od krsta. Znam da nam to više oduzima nego što donosi, ali na kraju dana, ako nemaš pesmu koja će osvojiti ljude, ništa drugo ti neće pomoći.
Kako nastaje vaša muzika i tekstovi - postoji li unutrašnji ritual, trenutak inspiracije, ili vas pesma "pronađe" sama?
Bliže je tome da nas pronađe sama, ali pomaže da što više vremena provodimo u našem studiju, pa kad se desi, da budemo spremni.
Kako danas vidite ulogu benda sa Balkana u širem svetu muzike? Da li verujete da emocija ima univerzalni jezik koji prevazilazi granice?
Voleo bih da ima, ali nisam siguran u to.
Kako gledate na savremenu domaću muzičku scenu i mlade bendove? Šta smatrate ključnim za očuvanje autentičnosti u vremenu brzih trendova i komercijalnih pritisaka?
Mislimo da je scena sjajna, Buč Kesidi, Vizelj, Natali, Mitsko biće, vraća se i Strejt Miki sa fenomenalnim albumom, svira se rokenrol konačno opet i sakuplja publiku u halama, to je stvarno sjajno, i dešava se posle dužeg vremena.
Modni stil benda postao je deo vaše vizuelne priče. Kako razvijate taj estetski identitet - koliko on komunicira sa muzikom, a koliko otkriva vaše lične senzibilitete?
To pitanje je za moje bendaše - ja sam modno prilično slab, pa sam tražio pomoć od svog dobrog prijatelja Ašoka Murtija, koji mi savetuje šta da obučem, a ja ga slušam. Ono što je sigurno jeste da smo prešli na odela jer smo shvatili da u nekim godinama, kada obučemo bilo šta drugo, to može delovati pomalo neukusno.
