Pariz se ogradio, moglo bi se reći. Od previše turista, od previše dešavanja ili samo kao umetnički iskaz. Bilo kako bilo, prvi utisak je da se za petnaest godina koliko nisam bio u Parizu on ogrnuo u bele čaršafe i zlatno žute daske. Nekad otvoren prostor Trokadera koji je pucao na Ajfelovu kulu sada je pregrađen lavirint drvenih i žičanih zidova sa po kojom dizalicom koja parira Ajfelu u pejzažu Pariza. Deluje kao da je Kristo inspirisao ceo Pariz umotavanjem Trijumfalne kapije.
Parižani se žale na saobraćaj i na gradonačelnicu koja uporno zatvara ulice za automobile i daje prednost biciklistima. Iako ovo zvuči idilično sa zelene strane, osim što stvara neviđenu havariju u gradu sa toliko stanovnika, daje i biciklistima ideju da su veći od Boga. Biciklista je alfa i omega on prolazi kroz crveno, kroz pešaka, ponekad pokušava da prođe i kroz autobus, kao da je u prošlom životu bio kamikaza.
Ima neka tajna veza (u duhu ex yu roka i trajnih posledica koje je ostavio na sve nas) između mene i Pariza. Nijedan grad do sad me nije tako očarao svaki put kad sam u njemu bio, a ovo mi je peti put da ga posećujem. Atmosfera u vazduhu je pomalo boemska, oseća se umetnost na sve strane, a sa druge strane raskoš arhitekture i bahanalije buržoaskog života koji je nekad tu bio dominantan. Na jednom ćošku blizu Bourse de Commerce-a oseća se i jak miris mentola, koji dolazi iz podruma gde su se dugo odrzavale libertinske žurke. Iako je sada tu neki butik i prostor je promenio namenu u vazduhu se i dalje oseća prošlost odigranih događaja maskirana u prijatne mirise mente.
Kao neko ko je do skoro bio u potrazi za ateljeom u Beogradu, i svako ko se time bavio zna koliko je težak zadatak naći prostor koji tehnički odgovara potrebama umetnika, a da nije rupa bez dna ili da ne košta kao da živiš u Ritzu-u, fasciniran sam time da Pariz ima u prizemljima stambenih zgrada prostore napravljene isključivo za ateljee. Visoki plafoni i prozori preko celog zida, 14. arondisman pun je prostora o kojima možemo samo da sanjamo. Mada realno, ništa manje nisam očekivao od ovog grada.
Ispod Ajfelove kule nalazi se divan plato nekad je to bio otvoren prostor koji je vizuelno spajao dve strane sene, od Trokadera sve do Palate Invalida. Sada je ovaj prostor ograđen staklom, čeličnim studovima, ogradama i skelama za renoviranje, a između natrpan rasvetom. Oko kule su turisti koji smišljaju kreativne načine za svoj selfie sa Ajfelovom kulom, originalan kao i ostalih sedam miliona #eiffeltower postova na instagramu. Pored njih ide jedan dekica sa foto-aparatom i katalogom slika koji pokušava da im proda uslugu fotografisanja sa kulom, jedan malo tužan prizor i dokaz vremena koje nas je pregazilo.
Pored ove ''umetničke'' scene i gomile turista koji leže na travi, na ovoj lokaciji su najdominantniji Arapi i Afrikanci koji prodaju replike kule u svim veličinama. Ono što me je iznenadilo jeste koliko je prevaranata koji prevrću 'lopticu ispod šoljica' i uzimaju stotine i stotine evra svim onim turistima koji nikad nisu prošli kroz Kameničku ulicu i imali prilike do tad da nauče da 'kuća uvek dobija'. Iskreno svi ovi prizori toliko više nisu Pariz da ni Ajfelova kula više nije po feng shuiu. Da sam imao priliku, gledao bih je iz daljine, po mogućnosti iz nekod potkrovlja 6. arondismana.
U svakom evropskom gradu uvek volim da nađem foto-automate, ili ti photobooth, i uradim ta četiri autoportreta za uspomenu. I dalje nostalgično pokušavam da uđem u trag gde su zavšili automati sa terazija i poprilično sam rešen da jednog dana Beogradu vratim foto-automat. Kada sam prvi put u Pariz otišao sa kamerom 2007, vratio sam se sa 1200 fotografija, inače to se desilo samo dva meseca nakon što sam kupio svoj prvi foto-aparat. Ovo mi je ostalo kao anegdota od tad, ovog puta tu cifru sam prešao prvog dana. Glavni razlog mog odlaska u Pariz ove godine, bilo je učestvovanje u projektu ''Primenjena nostalgija'' i zadatak mi je bio da fotografisem scene Pariza koje me podsećaju na Beograd. U junu će ove fotografije pored fotografija fotografkinje iz Pariza koja je bila u poseti Beogradu biti izložene u ova dva grada, doduše samo 20 od 4000+ fotografija, mislim da moram jednog dana da napravim foto-knjigu o Parizu, da ne ostanu sve te fotografije samo u folderu.
Iako biciklisti žele da vas ubiju i svaki pejzaž je pregrađen nekom tablom kao Beograd bilbordima, Pariz i dalje uspeva da očara i doneo sam odluku - neću ponovo čekati 15 godina da opet odem tamo.