SA MADLENOM DAŠIĆ PRIČALI SMO O IZLOŽBI ''EYE CANDY'', INSPIRACIJI I BUDUĆNOSTI U UMETNOSTI: Otkrijte sve o tome

Koncept "Eye Candy" je četvrta samostalna izložba vizuelne umetnice Madlene Dašić, i predstavlja multimedijalno izlaganje njenog preispitivanja površnog estetskog zadovoljavanja savremene ljudske jedinke. Madlena je doktorka Umetnosti, profesorka dizajna Univerziteta Metropolitan, član ULUPUDS-a i osnivačica neprofitabilne organizacije "Artists Anonymous Belgrade", a u intervjuu za Elle otkriva sve o konceptu ove ''putujuće'' izložbe.

Reci nam nešto više o konceptu "Eye Candy", koja je tvoja četvrta samostalna izložba?

Koncept ''Eye Candy'' je moja četvrta samostalna izložba i predstavlja multimedijalno izlaganje mog preispitivanja površnog estetskog zadovoljavanja savremene ljudske jedinke. Iz iskustva lične prakse i perspektive u polju umetnosti, gde mi se često sudaraju avangardni i komercijalni smerovi razmišljanja, stavljam fokus na predmete, procese i vizuelne frekvence koji čine trenutno zadovoljavanje posmatraoca, i koliko taj trenutak traje. Savremeni pogledi su učinili da čulo vida dominira u hijerarhiji prioriteta čula kada pričamo o vizuelnim umetnostima, tako je postalo najvažnije da kao autori njega najpre "zadovoljimo", pa zatim sve ostalo. Hrana se više ne sprema da bi se jela, već slikala, garderoba se ne pravi da bi se nosila ili dodirnula, već tako]e fotografisala, muzika takodje traži svoju neku vizuelnu ulogu i prezentaciju pre samog zvuka. Tamo gde je vizuelni sadržaj trebao biti propratni element koji samo obogaćuje iskustvo, postaje dominantan.

Kroz ovaj postament dajem kontrast na savremene postamente gde se umetnici bave problemima u društvu, i svemu što predstavlja nedostatak. Zaobilazim falinke već se usmeravam na dobitke, onome što nam obogaćuje iskustvo, i proizvodi osećaj ispunjenja, makar na jedan površan trenutak. Kroz odabir različitih stilova i materijala, dajem prekrivena značenja i određeni kontekst svakom postamentu i delu. Fokus stavljam na stereotipe i metafore koji bivaju već utvrđeni kao donosioci zadovoljstva.

Dovodi se u pitanje, da li estetsko zadovoljenje dovodi do duševnog spokojstva, i koliko su savremen život i postojeće norme unapred definisali naše želje i ciljeve. Kreirala sam amorfne forme kroz odabir raznovrsnih materijala i medija, koji podrazumevaju slika na platnu, kolažirana dela, pleksiglas, upotreba plastike, ručno slikane keramičke ploči, nestandardni formati plakata i platna, animacije, takođe daje na značaj vizuelnoj kulturi svakog postamenta koji međusobno sarađuje sa samom temom, kontekstom i prostorom.

Zanimljivo je da je u pitanju “putujuća” izložba, koja je sledeća lokacija?

Postavka će otputovati iz Kulturnog Centra Dorćol u Bazu Kulturnih Zbivanja, datum otvaranja ću objaviti uskoro! Nakon toga, par postamenata sa izlaganja putuju za Barselonu gde će se predstaviti u okviru kolektivne izložbe u okviru organizacije Art Number 23.

Gde pronalaziš inspiraciju za nove koncepte koje nam donosiš na lokalno tržište?

U sebi. Polazim od toga šta ja očekujem od umetnosti, i koliko želim da pomeram svoje i tuđe granice. Ja sebe ne smatram slikarkom, niti ilustratorom, niti web dizajnerom, kroz ovakve avangardne postamente koristim priliku da se susretnem sa izazovima koji mi probude posebne ćelije u odnosu na komercijalne i akademske predmete kojima se inače i bavim. Kroz sama izlaganja i performanse, nemam fokus ni na jednu tehniku, zanat ili stil, mogu se eventualno etiketirati kao dizajnerom iskustva. Ono što je zajedničko u mojim radovima jeste kontekst. Eksperimentisanje kroz različite medijume, odnose materijala i susret svih ovih različitosti stvara vizuelnu kulturu gde svaki postament sarađuje sa drugima kao jedan koncept. Izdvajanjem radove kao posebna tela ili priče je moguće, ali se tu kontekst menja i forma prilagođava fizičkom prostoru u kome se nalazi. Sledeći performans mi je već uveliko u produkciji.

Da li misliš da će AI promeniti umetničku ekspresiju?

Već uveliko i jeste! Ali ljudski faktor će uvek biti taj koji dominira u vizuelnim umetnosti, a i u polju komercijalnog dizajna. Da nema čoveka koji stoji iza vizuelnih priča, softveri (roboti) su odavno mogli da preuzmu naš posao i obavljaju sve zahteve tržišta (u tehničkom smislu). Ali ljudi, ta empatija, emocija koja se transportuju kroz vizuelnu kulturu avagardnih, a i komercijalnih dela, će biti ta koja će definisati postulater kao što je AI - samo kao pomoćno pomagalo i alat u produkciji i realizaciji koncepata.