MALIKA FAVRE ILUSTROVALA JE OKTOBARSKI ELLE DIGITAL ISSUE: U velikom intervjuu otkriva najintimnija sećanja i snove

Umesto uobičajenih motiva cveća, drveća i proleća na dečjim crtežima, Malika je crtala štrikove sa vešom u prirodi i kade visoko na drveću. Već tada bilo je jasno da neće krenuti putem većine - dok su oni sanjali ono što se prstima može dosegnuti, ona je na letećem ćilimu mašte živela svoje epske snove. Mnogo godina kasnije, sloboda je jedino što priznaje, optimizam ono u šta veruje, a osnaživanje žena nešto za šta se čvrsto zalaže. I sve to izliveno je u raskošnoj paleti njenih boja, sa odvažnim linijama i nepredvidivim obrtima, koje krase naslovnice magazina kao što su The New Yorker, Vogue, Metropolitan... ali to je samo početak.

Svako dete koje sanja velike snove ima svoj prozor sa parčetom plavog neba, dnevnik i pisaći sto na kome stvara noću. Kako je izgledao tvoj kutak za maštanje i šta si zamišljala?

Verovatno sam imala sve što ste naveli. Pisala sam pesme, crtala satima i stalno izmišljala kompleksne priče za svoje lutke. Takođe, moji snovi bili su epski. Sećam se jednog sna koji se često ponavljao. Sanjala bih kako Aladin uleće kroz moj prozor i odvodi me na letećem ćilimu. Bio je to jedan od mojih omiljenih snova. Mislim da sam oduvek imala bujnu maštu i bila fascinirana konceptom magije i duhova. Roditelji su mi čitali mnoge neverovatne priče iz različitih kultura i mesta, tako da je to verovatno dosta uticalo na mene. Priče iz 1001 noći i braće Grimm su mi apsolutno omiljene.

Ko su bili tvoji uzori u svetu umetnosti, književnosti i kulture?

Dok sam odrastala, roditelji su me vodili u brojne muzeje, ali ono što je najviše uticalo na mene bile su komične knjige i bioskopi, sa velikim B. U mojoj kući nije bilo televizije, tako da su odlasci u bioskop na Jelisejskim poljima bili mesto gde smo odlazili svake nedelje. Bilo je magično, i ta fascinacija filmovima jeste nešto što me prati do današnjeg dana. Volela sam sve od Almodovara - boje, bombastičnost, humor, ali i sirove filmove kao sto su Deca i Nepovratno. Bila sam naročito očarana kadrovima i svetlom, tako da su crno-beli filmovi bili još jedna moja pasija. Oduvek sam primećivala čvrstu vezu između filma i lepih umetnosti. Moji heroji iz oblasti umetnosti bili su Kandinsky, Picasso, Miro, a kasnije Bridget Riley, Vasarely i Rene Gruau, između ostalih.

Iako se „ne sećaš sebe – a da ne crtaš“, interesantno je da nisi oduvek mislila da će ilustracija biti tvoj životni poziv. Bilo je raznih ideja - želela si da budeš vila, psihijatrica, matematičarka, fizičarka i advertising menadžerka... a onda si se vratila ilustraciji. Da li je to zapravo bio povratak sebi?

Mislim da, kao i mnogi drugi, zapravo nisam cenila ono što sam već umela da radim. To verovatno ima neke veze sa principom obrazovanja koji je bio aktuelan u Francuskoj osamdesetih. Ako bi se fokusirao na nešto u čemu si dobar, to se doživljavalo maltene kao arogancija. Bile su mi potrebne decenije da shvatim koliko je ovo pogrešno. Srećom, nikad nisam prestala da crtam, čak ni u slobodno vreme, i bez ikakvih očekivanja. Socio-ekonomske prilike tog doba takođe su bile važan faktor u mojoj odluci da izbegavam umetnost kao karijeru. Devedeste su bile teško vreme, nezaposlenost je rasla i budućnost se činila tmurnom za našu generaciju. Umetnost se činila prevelikim rizikom i pošto sam videla svoje roditelje kako se bore sa finansijskim problemima, moj glavni prioritet bio je da budem finansijski stabilna kako bih mogla da budem potpuno nezavisna i živim dobar život. Posle neuspelog pokušaja da postanem inženjerka, konačno sam odlučila da dam šansu umetničkoj školi, ali sa idejom da postanem umetnička direktorka u advertisingu. Bila mi je potrebna još jedna čitava decenija da se konačno pomirim sa činjenicom da je ilustracija moj poziv. Uvek je bila i mnogi će vam reći da su oduvek znali da ću, na kraju, crtati ceo svoj život. Danas smatram da je kreativnost definitivno moja svrha, i ne mogu da zamislim da radim nešto drugo. Ali, ilustracija bi mogla da bude samo vrh ledenog brega… ko zna šta ću sve raditi za deset godina.

Tvoja prekretnica je bio Airside studio u Londonu. Koju novu perspektivu si tamo dobila?

Airside je mesto gde sam naučila da cenim svoj rad i veštine. Rad tamo dao mi je samopouzdanje i omogućio mi da pronađem svoj unutrašnji glas kao ilustrator. Izuzetno su nas podržavali i gurali nas da se razvijamo, pa čak i onda kada je bilo malo vremena između klijenata i projekata. Posle pet godina osećala sam se spremnom da poletim iz ‘gnezda’ i potpuno se fokusiram na ilustraciju. Tada sam imala 28 godina.

Da bi se uspelo u umetničkoj industriji, talenat nije dovoljan. Šta misliš da je ključ uspeha?

Rekla bih da je talenat ključan, ali sam po sebi nije dovoljan. Uspešna karijera zahteva mnogo više od čiste veštine i mašte. Dobar biznis mindset je svakako neophodan, ali i dugoročna vizija o tome kako želite da izgleda vaše kreativno putovanje. Najveći izazov je da pažljivo izbalansirate samopouzdanje i istrajnost, ali da ne dozvolite sebi da postanete egomanijak. Ne postoji jedinstven recept za uspeh, ali socijalne veštine su često važnije i od čistog talenta.

Tvoje ilustracije krasile su naslovnice magazina kao što su The New Yorker i Vogue, ali i različite knjige i manifestacije. U kojim projektima najviše uživaš?

Naslovnice magazina bile su moja prva ljubav i još uvek su, iako sam počela da radim na ovim projektima ne sopstvenim izborom, već zato što većina nas tu počinje. Bez obzira na male budžete, kratke rokove i kašnjenje u plaćanju, uvek bih radije radila The New Yorker naslovnicu nego neki komercijalan projekat. Smatram da su korice magazina magične. Postoji nešto tako ‘čisto’ u ideji jedne istaknute slike, one koja mora da sumira toliko mnogo sa tako malo, a da zadrži uticaj. Usudila bih se da kažem da su naslovnice moja jača strana i koliko god izazovne bile, one i dalje izazivaju onaj neprocenjivi osećaj uzbuđenja koji sam osećala kao devojčica kada bih završila crtež kojem se divim.

Ako bismo morali da opišemo tvoju umetnost jednom rečju, ta reč bi bila - boje. Živahne, upečatljive, impresivne. Kaži nam koje je boje nostalgija, koje uzbuđenje, a koje ambicija?

Obožavam boje! Uvek je bilo tako i biće. Jedino što više volim od pojedinačnih boja jesu kombinacije boja i dijalog koji iz toga proizilazi. Boje pokreću emocije koje ne možemo da kontrolišemo ili racionalizujemo, a njihovo značenje u potpunosti zavisi od kulture iz koje dolazite, što ih čini još fascinantnijim – one su kao sredstvo za pripovedanje. Za mene bi nostalgija bila bež i mornarskoplava, uzbuđenje crveno i električnoplavo, a ambicija bi bila boja mente i narandžasta.

A tu su i žene - u svoj svojoj snazi, lepoti i erotičnosti. Koliko ti je važno da umetnost bude društveno angažovana?

Nisam bila svesna tog cilja kada sam počinjala, ali pretpostavljam da što sam više slobode imala da se izrazim, to je moja umetnost više postajala odraz mene i mojih vrednosti. Kao i mnoge, netrpeljivost i nepravda me ljute. Imam čvrsta uverenja o društvu u kojem živimo, a neka od njih pojavljuju se u mojim crtežima. Imajući to u vidu, po prirodi sam apsolutni optimista, što objašnjava zašto moj rad nije kritički nastrojen ili provokativan, već umesto toga ima za cilj da bude pozitivan i osnažujući. Društvu su potrebne obe strane medalje da bi se pozabavilo pitanjima do kojih nam je stalo. Žene su u srži mog rada i verovatno će uvek biti. Mi kao žene prešle smo dug put za kratko vreme, ali za sve nas kao društvo ostaje još mnogo da se uradi i svaka sitnica pomaže - reč, crtež, govor, gest... sve se to sabira.

Šta stalno ponavljaš ženama u svom okruženju?

Okružena sam neverovatnim ženama (i podjednako sjajnim muškarcima), i često završimo u snažnim debatama o tome šta znači biti žena ili muškarac u današnjem društvu. Pretpostavljam da je danas jedna od važnih tema tzv. imposter sindrom i to koliko je važno da žene prevaziđu strah, izađu i usude se, pre nego da se sakriju u ćošak. Ali to je neverovatno teško i taj duboko ukorenjen sindrom urezan je u mnoge žene još od detinjstva. Zato izlaganje u javnosti i na događajima kao što je, na primer, Design Week u Novom Sadu, jeste nešto što može da utiče na žene. Što više budemo glasno govorile o svom putu, to ćemo više žena, naročito dizajnerki, osnažiti.

Ovih dana si u Barseloni, gde si došla iz Londona, a u koji si se preselila iz rodnog Pariza. Da li je tvoja odabrana destinacija - svet?

Pariz i London su me podjednako formirali, i iako duboko osećam svoje francusko poreklo gde god da živim, smatram da sam mešavina svih ovih gradova. Oni predstavljaju različite faze mog života. Pariz bi bila devojčica, London ambiciozna hiperaktivna mlada devojka, a Barselona zrelija, razumnija žena, „epikurejka“. Istina, ja sam sve od toga. Osećam se pomalo kao nomad, pa bih mogla ponovo da se preselim jednog dana, ili ne… Vreme će pokazati.

Koliko ti je sloboda važna?

Sloboda je jedina pokretačka snaga u mom životu. Ovo je verovatno razlog zašto nikada nisam mogla da delegiram stvari ili unapredim svoj posao u veliki biznis. Više volim da stvari budu čiste, male, upravljive i da ih ja lagano nosim. Veliki troškovi, jak pritisak i zavisnost od drugih predstavljaju neprijatelje moje kreativnosti.

Da li to znači da često kršiš konvencije - i u umetnosti i u životu?

Ne bih se usudila da to kažem o sebi. Ja sam slobodnog duha, ali nisam potpuni buntovnik. Verujem svom instinktu i slušam svoje želje, a ne tuđa očekivanja. Ponekad se to uskladi s onim što društvo zahteva, a ponekad me odvede na drugu stranu. Iskreno, prijatno mi je i jedno i drugo, sve dok sam ja ta koja odlučuje.

Kada je reč o modi, je li tvoj stil raznobojan i odvažan kao i tvoja umetnost?

Imam prilično ‘otkačen’ garderober, pun šara i boja, koji obožavam, ali retko otvaram. Kada radim od kuće, mogu da provedem nedelje u helankama i osnovnim stvarima. To sam normalna ja, i ona koju moj asistent najbolje poznaje. S vremena na vreme otvorim taj garderober i iskoristim najbolje od njega. Osećaj je neverovatan verovatno zato što to ne radim često (smeh).
Opiši nam onaj jedan ikoničan modni komad iz svog garderobera, koji nosi višedecenijsku priču.

Nekada sam imala Kenzo teksas jaknu iz 80-ih, koju sam nasledila od mame. Bila je i ostala jedan od mojih omiljenih komada svih vremena. Imala je čak i naramenice. Nažalost, porasla sam za nekoliko veličina (ili se možda smanjila ako mene pitate), te više ne mogu da je nosim.

Dolaziš u Srbiju 1. oktobra na Design Week u Novom Sadu, gde ćeš održati predavanje pod nazivom Ja i ti i svi koje poznajemo, a koje će govoriti o tvom stvaralačkom putu, sudbonosnim susretima i odnosima sa ljudima. Šta zapravo možemo da očekujemo?

Otprilike ono što si i rekla. Biće to veoma lična konferencija, puna anegdota i priča o slučajnim susretima. Nadam se da će dobro proći! Moja druga polovina je iz Srbije, tako da sam tokom godina prilično dobro upoznala vašu divnu zemlju i imam osećaj da će biti savršena publika za moju priču.