NEMA BUNE GLASNIJE OD ŽENSKE: Minja Marđonović o ženskoj pobuni protiv silovatelja, nasilnika i bezočnih novinara

Kad pomisliš da od goreg nema gore, probudiš se jedan dan, pa dočekaš noć u toku koje jedva zaspiš, ako uopšte i zaspiš, jer taman tamo pred san ti skontaš da internetom kruži nekakva morbidna najava bezočne ''ekskluzive'' nimalo ekskluzivnih i do bola bezočnih ''novinara''.

Srećom, nema te bune glasnije od ženske. Kad se žene pobune Zemlja se zatrese. Ma, sasvim je jasno da ove subote pišem o ženskoj pobuni protiv silovatelja, nasilnika i umobolnika, a naročito njihovog protežiranja i reklamiranja u javnom prostoru od strane polupismenih novinarčića, takođe nasilnika, koji nekažnjeno pljuju i linčuju sve one koje smatraju nepodobnim za valjanje s njima u poltronskim gov*ima. 

Jasno je da i ovog puta, kao i svakog prethodnog ali i sledećeg, glasno i jasno stojim iza sebe i svih žena čiji se glas čuje i ne čuje.

Nakon što sam pogledala tu monstruoznu najavu (jer ništa drugo sem najave nisam bila ni spremna niti ću biti da čujem i vidim) shvatila sam da ću teško oka sklopiti. Mada, vrlo brzo uočavam, pa mi bejaše lakše, da mnoge žene na mreži divljaju i da već počinju viralno da se bune šerujući apele da moramo reagovati i ne dopustiti da se više javno vređa i ponižava ženska patnja i duševno-telesno nasilje koje (ne)preživljamo. Ubrzo je i Ženska solidarnost, volonterska aktivistička i feministička grupa povodom ovog slučaja, prva najavila na svom instagram nalogu protestni skup ispred redakcije ovog bezočnog tabloida koji profitira na ženskom strahu, bolu i smrti. Ma čim sam videla poziv za uličnu pobunu potvrdila sam sebi samoj naglas da me u sredu, 28.9. samo smrt može sprečiti da se ne pojavim na Terazijama u 13h, pod prozorom medijskih splintera.

Do šest izjutra nisam uspela da utonem u san. Pa koja to luda može mirno da sniva dok joj država, sa svih strana, poručuje da i silovatelj ima svoju stranu priče koja valja da se čuje sa slobode, i to ni manje ni više nego iz redakcije  poltrona koji sebe naziva istraživačkim novinarom. Pomislih u sekundi: ''Ima Boga, ali nema muškaraca vitezova i junaka koji ginu za čast, ugled, dostojanstvo, ljubav i porodične vrednosti. Opet je sve na nas žene spalo!''

Čuvarke porodičnih vrednosti smo mi. Mi rađamo, muškarci ubijaju. Od rata, silovanja, linča, biča pa sve do femicida. To su muška posla. Žene imaju preča posla u svetu uništenja - da ga sizifovski spasavaju!

Nestrpljiva sam bila da urlam na Terazijama bez želje da ikog doslovno besim, ali s željom da im demoliram prag jajima. Sve neljudskosti volim da nazovem jajartsvom. Protiv jajarstva možeš samo jajima. Simbolično. Mada, još bolje je da poliješ vodom urednika svih najvećih jajarstava, pa ako te on kojim slučajem pipne po grudima, ti da ga promašiš ženstveno, s željom da ga šutneš u du*pe.

Kako da spavam kad se celu noć grozim, ljutim i razmišljam o genezi ženskog života u permanentnom nasilju, nikad svesnija sopstvenog straha i očaja. Jebote, pa gde ja to živim? Jeste bila i ostala zvezda vodilja svih mojih pitanja ikada. U svakoj drugoj Srbiji na svetu se, preko noći, ubijaju žene, dok se ubice i silovatelji reklamiraju, a poltroni i bezočnici bogate na najtežim mukama silovanih i ubijenih. Jedino dobro koje nas sve preko noći, u ovom džehenemu, može snaći je upravo organizacija neumornog ženskog PROTESTA. 

Nema ničeg jačeg od akumulativnog ženskog besa natopljenog dubokim ranama sestrinskog iskustva tlačenja. U tom besu leži spas. Naš bes nije rat, silovanje i nasilje. Naš bes je oslobođenje. Uh, baš mi je laknulo kad sam dobila poziv za ulicu. Spremna sam bila kao nikad da u sredu na Terazijama, kad već ne može država zakonskim regulativama, sve od sebe dam da sačuvam dostojanstvo ženske duše i tela, i tako sa svojim sestrama pokušam da sprečim dalji zločin dodavanja soli na ranu svim žrtvama nasilja.

Stotine žena, a mnogo graje. Olupala se jaja o vrata pakla. Oprao se svetom vodicom niko nije, ali onaj koji pravi senzaciju da bi na tome zaradio koji dinar, usput preti tužbom za nasilje ženama koje menjaju svet!

Od junačke Srbije do falusnog kukavičluka.Kad si pravedna nemaš čega da se bojiš. Kad si Vladica onda si heroina. VITEŠKINJA koja bi da spere bezočništvo sa svih nas.

Mi, žene, imamo pravo na bes. Mi ne ubijamo, ne silujemo i ne tučemo nikoga. Briga nas za kolače i njegove parčiće. Želimo svoje i ne diramo tuđe! Ljute smo do bola! Do vriska! Do gurke! Do samoodbrane i vraćanja dostojanstva našim tlačenim i potlačenim životima.

Briga nas za nekakve novinarčiće, ali nas nikada neće biti briga za njihove bezočne sadržaje koji ugrožavaju svaku od nas, dok na duši i telu onih koje su preživele najgnusije zločine, profitiraju u ime svog licemernog prikaza Boga i tradicije.

Pobuna ne prestaje! Idemo do kraja! Jer na kraju naše ćutnje se i nalazi naša sloboda. Više ne ćutimo! 

Zaboraviti nikada nećemo da je revolucija, ipak, ženskog roda.