Niko nikada nije uspeo da definiše ljubav do kraja. Rečnik je sažima na „osećanje jake naklonosti, privrženosti i nežnosti prema nekome“, što je tačno onoliko koliko je nedovoljno. Platon je u Gozbi zamišlja kao traganje za izgubljenom polovinom. Neuronaučnici je svode na dopamin, oksitocin i serotonin, na koktel zbog kog ne spavamo i previše proveravamo telefon. Roland Barthes je u Fragmentima ljubavnog govora zaključio da je ljubavnikov najtačniji opis: „Ja sam onaj koji čeka.“
Sve te definicije imaju jednu zajedničku tačku koja se otkriva tek kad ih čitate jednu pored druge: nigde, ni u jednoj, ne piše ko sme koga da voli. Razliku pravimo mi, naknadno, i to je jedina stvar u celoj priči o ljubavi koja je istinski neprirodna.
Nepravedna geografija ljubavi
Ljubav je nepravedno raspoređena. Jedni je doživljavaju kao pravo, drugi kao privilegiju, treći kao rizik. Nekima je najveći problem u vezi to što partner zaboravi godišnjicu, drugima to kako da rođenoj majci predstave osobu sa kojom žive godinama. Jedni se drže za ruke gde god i kad god požele, drugi osmatraju ulicu, doba dana, ko prolazi i opet se (najčešće) ne uhvate za ruke.
Toksični medijski narativ
Generacijama su queer ljubavne priče stizale do publike isključivo kroz tragedije. Postoji čak i termin za taj obrazac, a zove se bury your gays, kojim se opisuje pravilo po kome lik koji voli osobu istog pola gotovo obavezno mora da pogine, poludi, ostane sam ili na neki drugi način plati cenu. Znači, dobićete priču koju tražite, pod uslovom da na kraju stiže kazna.
Planetarni hit, TV serija Heated Rivalry, nastala po istoimenom romanu Rachel Reid, jedan je od primera otpora tom obrascu. Ali ono zbog čega serija pogađa milione gledalaca nije zaplet, već što Shane i Ilya, uprkos svemu što ih razdvaja, dobijaju kraj koji su strejt likovi imali oduvek.
Kod nas je slika potpuno drugačija. Ako gej lik uopšte i dospe na mali ekran, gotovo je po pravilu karikatura. Dok strejt publika ima široku ponudu, queer publika gleda isključivo karikature sebe i uči da je, kako god okreneš, društvo vidi kao smešnu ili tragičnu. To u čoveku gradi tihi, dugogodišnji bes koji ne poznaje niko ko nije godinama otvarao novine, gledao serije i pratio filmove, znajući da će onaj jedini lik koji liči na njega ili nju biti predstavljen kao sprdnja.
Pravda nije ustupak
U razgovoru o pravima queer zajednice u Srbiji uporno se ponavlja zabluda da heteroseksualna „većina“ (lol) queer sugrađanima nešto poklanja. Ne poklanja. Reč je o pravima koja u svakoj uređenoj državi već postoje kao podrazumevana, dok ih kod nas sistem i dalje ne priznaje.
Pravo da podignete zajednički kredit za stan u kome ćete živeti. Pravo da posetite osobu koju volite ukoliko je u bolnici. Pravo da imate dete sa partnerom i da to dete u školi ne mora ništa nikome da objašnjava jer se podrazumeva da neka deca imaju mamu i tatu, neka dve mame, neka dva tate, neka jednu mamu, neka baku.
Pravda koja je jednom delu populacije poklonjena, drugi deo populacije mora da zaradi.
Glasovi
Ali i u nepravdi ljubav cveta.
Zato sam pitala gej muškarce i žene, prijatelje i poznanike, da mi napišu šta im je u njihovim ljubavima ostalo najlepše, najtiše ili najbolnije. Bez konteksta, bez objašnjenja ko su, jer važno je samo ono što su napisali.
„Slučaj naš kao bezbroj slučajeva oko nas…“ Tako bih mogla da započnem. Kada smo se Simonida i ja upoznale, ja sam bila sveže razvedena, žena sa mnogo problema i malom decom. Od samog početka znale smo da je to to. Ona i danas ume da mi kaže da je znala šta ja sve nosim sa sobom i, ispostaviće se godinama kasnije da ne da je znala, već me je spasila od mene same. Znale smo da je to ljubav, iako trenutak nije bio bajan za obe. Petnaest godina kasnije, Simonida je bolesna i nepokretna, život nas i dalje podseća šta ga vozi, to je ta ljubav o kojoj pričam i koju smo obe prepoznale. Deca su porasla, više ništa nije kao pre, ispred nas su i dalje razni problemi i večito pitanje u hodnicima bolnica da li smo sestre i da li je moguće da smo i dalje zajedno. Zajedno smo, ispod ovog neba nad ništavilom, spasićemo jedna drugu opet i opet, jer se uprkos svemu volimo.
Magda
„Upoznali smo se posle ponoći u jednom rimskom klubu, svi su ličili jedni na druge, osim njega. Sicilijanac, prišao je i bez mnogo priče počeli smo da igramo pa i da se ljubimo, kao da je to najprirodnija stvar na svetu. Razmenili smo Instagrame i ja sam otišao, ne razmišljajući previše. Ujutru me je sačekala poruka: „Buongiorno, amore stupendo“, i osmeh kad smo shvatili da obojica imamo iste male tragove na vratu. Te večeri smo se našli na piću, a onda otišli u moj iznajmljeni stan blizu Koloseuma, bilo je strasti, ali i neke nežnosti u načinu na koji me je dodirivao, u njegovom italijanskom koji sam više osećao nego razumeo. Proveli smo noć zajedno, a kad je otišao, ostao sam još neko vreme na vratima, misleći da ga nikada više neću videti. Razmišljao sam kako bih voleo da smo se makar zajedno fotkali, ne bih voleo da vremenom zaboravim kako izgleda. Želja mi je kroz nekoliko sati bila uslišena, a on me je vozio ka aerodromu. Nisam želeo kući, ali to nisam izgovorio. Kada je skrenuo sa puta, shvatio sam da se isto osećamo. Odvezao me je na more, poljubili smo se i napravili tu fotografiju za zauvek. U kolima je krenula neka tiha, romantična pesma, na aerodromu mi je izvadio kofer i obećali smo jedno drugom da ćemo se opet nekad videti. Krenuo sam ka ulazu sa knedlom u grlu, ne usuđujući se da se okrenem jer je sve bilo i lepo i tužno u isto vreme. I baš zato, vredelo je svakog trenutka. Neke ljubavi traju kratko, ali baš koliko i treba.“
Anonimno
„Klik na 2005. Klik na tvoje još jedno lice. Klik na folder u kom i dalje nemamo nijednu zajedničku fotografiju, osim godišnje fotografije na kojoj se ceo razred vidi. Klik opet na tebe i crvene oči, jer su plave oči crvene pod blicom. Znam da si rekao da ćeš me ubiti ako nekome kažem za nas i ne znam da li se ovo računa jer govorim svima, bila je odlična naša jednostrana ljubav. Odličan početak. U beskrajnim partnerima posle tebe nisam uspeo da nađem sve stvari koje su tebi falile. Prvi moj, nadam se da si srećan. Nedostaje mi da plivamo zajedno.“
Miloš
„Sloboda. Ti si prvi pričao o slobodi. Bila ti je najbitnija. Rekao si: ’Onaj koji izmišlja pravila je onaj koji voli manje.’ Da znaš da ta izjava zvoni sada i zauvek će zvoniti. Nadam se da si najslobodniji.“
Igor
„Sa njom je bilo najromantičnije baš zato što nije bilo ničeg klasično spektakularnog. Otputovale smo zajedno gotovo odmah, bez plana, bez tog nekog opreza koji se obično podrazumeva. Samo torbe, karte i nas dve. A onda me je, za moj rođendan, ponovo odvela na put, ne kao gest, nego kao neku tihu izjavu da želi da vidi svet sa mnom, gde god da je taj svet. To je za mene romantika, neko ko ti, bez objašnjenja, kaže da pođeš s njim.“
Anonimno
„Ovo je meni najromantičnije, ma koliko banalno zvučalo. Insistiranje moje bivše devojke da upozna moju porodicu i ja njenu, da svi znaju da nismo drugarice već partnerke. Taj osećaj porodice ovde je bio najbliži onom pravom, onom kome većina ljudi teži. Mnogim ljudima na svetu se ovako nešto podrazumeva, nama ne, i baš zato je to ono što je dodatno učvrstilo moj odnos sa porodicom i njihovo konačno prihvatanje toga ko sam.“
Anonimno
Dok sam tražila sagovornike za ovaj tekst, shvatila sam da ne mogu da se setim nijedne javne ličnosti u Srbiji koja je otvoreno govorila o svojoj queer ljubavi. Nijedne, a kako bi bilo oslobađajuće kada bi taj broj bio veći od nule.
Nažalost, razumem zašto nije. Takva hrabrost se ne traži, ona se daje sama, kad neko proceni da je trenutak.
Srećan Prajd mesec svima koji vole.
Neka ljubav pobedi.
