Kraj septembra u Londonu, Royal Academy of Arts, 50-godišnja karijera, i prva žena koja posle 255 godina postojanja ovog monumantalnog mesta pravi ovde izložbu i restrospektivu svoje genijalnosti...
Izvođenje nekih od najpoznatijih i najradikalnijih dela Marine Abramović, kao i nova dela nastala specijalno za izložbu u RA. Preponosna sam na nju. Kako smo se približavali muzeju sve više i više me je obuzimao talas iskonske sreće, ponosa i zahvalnosti što ću biti deo Marinine magije. Na ulazu u RA se već sam osetila tako snažnu, a prelepu emociju, sinergiju ljubavi, dobre namere i podrške od svih prisutnih imantnih zvanica - i sve u ime revolucionarne umetnosti naše Marine. Zakoračila sam u njen osmišljeni portal i ušla nesvesno, a svesno u njenu hrabru artističnu dimenziju probijanja ljudskih granica.
Ispred njenih radova bih ostala dugo nepomična i koliko god puta da sam sam ih videla, čitala, slušala na likovnoj akademiji - svaki put kada ih iznova doživim, osećam se drugačije, uvek doživim novu emociju - nekad me vrati u detinjstvo, u suze, u jezu, u strah, u ljubav, budućnost, a ponekad se svi utisici istovremeno prepliću, ali nikada ova eksplozivna kombinacija iskustva nije ista - i uvek nešto novo naučim, pogotovo o sebi i svom postojanju na ovom svetu… možda je baš to taj “Abramović efekat”.
Njen govor je lak, jasan, kratak, duhovit, pokreće... da se zamislimo... da se zapitamo... i da utkamo u svoje biće da pomeramo granice jer samo tako i sami idemo dalje.
Koliko daleko umetnica treba da gura sebe u potrazi za svojim radom? Koliko daleko da bi pogurala za sobom i svet u kojem živi, da bi ga obogatila i dala mu novu vizuru… koliko je dovoljno ako mnogo nekada deluje kao malo?
Ovaj “Abramović efekat” je jedno iskustvo koje morate sami da doživite, i sami da se sebi da postavite pitanje “dopustivih” granice, ali i svog postojanja... pa kad doživite, pričamo. Jedno sam sigurna, kada porastem biću Marina!