„Verujem da je promena tačke gledišta sa koje se govori o savremenoj umetnosti ono što institucija s međunarodnim ugledom kao što je La Biennale di Venezia mora da uradi. Ovo nije samo estetsko gledište, već i geografsko, kao kada u filmu snimate suprotni kadar iste scene...” citat iz poglavlja, kustosa Adrijana Pedrosa, koji za 2024. godinu najavljuje krajnju, poželjnu otvorenost ka marginama i izmeštanje u osetljive prostore diskriminacije, migracije, kriza i identiteta.
Upravo u tom prostoru suvereno deluje Denićevo stvaralaštvo. Bez kompromisa, oštro i delotvorno percipira granične i „neželjene” društvene pojave koje se razvijaju posledično. Kretanjem kroz vreme, linearno u oba pravca, kombinovanjem istorijskih fakata sa aktuelnim, prepoznatljivim sadržaijima, on uskraćuje značenje trenutka. Sadašnjost je fisija prošlosti - koja se neprestano razlaže, deli i koja nas ne napušta. U datoj akumulaciji vremena Denić stvara sebi svojstven, karakterističan intenzitet sadržaja i mesta. On je tiranin prostora. Posredi je milost i nemilost potresa koji izazivaju slomljena krila leptira, vajajući u vremenu jednu sasvim drugačiju sliku sveta. Prostor života privlači potrebu za aranžiranjem, no ta se privilegija u ovom slučaju koristi kao „opasna situacija” koja dozvoljava pristup prostoru koji gomila predmete, koji se uspostavljaju ulaskom u zonu rada.
Upravo to smotra ove provijencije zahteva, zato je reputacija ove vrste autorstva, nekada i ogledalo koje pravi ogledala: La Biennale di Venezia, je samo po sebi jedno od tih ogledala! A prvo u nizu se nameće kao pitanje: rešenje prostora (paviljona). U ovom slučaju autor se ne bavi tim na način koji je umreženo poznat ili klasičan - on je upravo mimo kanona. Preuzimanjem prostora kroz transformaciju u aktivno, dinamično, sablasno biće! Taj i takav preokret, jeste monopol, no on je opravdan i osmišljen kao pripremanje terena u potrazi za mestom postavljanja „rekvizita” koju su zapravo: oružje umetnika. Ideja vodilja autora kroz projekat je upotreba „mesta” gde se konstituiše izložbeni paviljon kao heterotopija – koju Fuko opisuje kroz asocijativnost prostora sa akumuliranim evokativnim elemenatima; ” u svom tekstu upućuje nas u postavku izložbe Exposition Coloniale kustoskinja Ksenija Samardžija.
Izložba u svom vizuelnom obilju obrađuje prostore i mesta tranzita - privremenog boravka, koja postaju socijalna memorabilia, teskoba koju nam ostavlja društvo u kom „gde god da idete i gde god da se nalazite uvek ćete naići na strance – oni/mi smo svuda. Drugo, gde god da se nađete, uvek ste, istinski i duboko u sebi, stranac"- izjavljuje Denić.
Nastup Srbije na Venecijanskom bijenalu realizuje se pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Republike Srbije. Šezdeseto jubilarno bijenale umetnosti u Veneciji otvara se 20. aprila (pre-opening 17, 18, 19. aprila) i traje do 24. novembra 2024. godine.