Koliko god Karl zaslužio veliko i opravdano poštovanje u modnom svetu, činjenica je da je veliki dizajner već odveć bio umoran i da se to u njegovim kolekcijama ogledalo poprilično.
Dugo, zaista dugo, na Chanel revijama nismo imali priliku da vidimo komade koji ne samo da nisu ponudili ništa revolucionarno, već jednostavno nisu doneli ništa naročito novo, a što je možda najgore, nisu nas oduševili.
Coco Chanel je imala tu sreću da za života doživi ogromnu slavu i da njen rad bude prepoznat i cenjen, iako je to u njamanju ruku bilo neočekivano: njena ideja o komplet ženskim bukle odelima bila je tih 1920-ih vrlo šokantna. Pogotovo, uzevši u obzir činjenicu da je model kostima preuzet direktno iz muškog garderobera.
Coco ne samo da je dobila priznanje za svoj i te kako revolucionaran rad i svakako ogorman iskorak u svetu ženske mode, već je zahvaljujući svom stilskom stavu vezanom za ideju kako bi žene trebalo da se odevaju, vrlo inspirativno uticala na osnaživanje žena u post-ratnom periodu.
Više nego dovoljno razloga da svoje modno zaveštanje svetu ne poklonite na tacni, a pogotvo ne jednom modno osveštenom Nemcu.
Ne zna se naravno koje je sve postulate Coco podcrtala kao obavezne u kući Chanel, ali ono što je sigurno to je da prepoznatljiv dnk brenda ni po koju cenu ne sme da se menja.
Zato je uneti nešto novo u svaku novu kolekciju bio zaista megalomanski posao, pre svega izuzetno zahtevan i težak posao. Karl se opravdano umorio.
I nije se samo umorio. Posmatrajući njegove poslednje kolekcije, reklo bi se da više nije imao inspiraciju kako da u jasno označenim smernicama nađe prostor za nove ideje, svakako ne one revolucionarne.
Kao da se poslednjih par godina nad njim nadivila senka Coco, koja je upitno i pomalo preteći podigla obrvu, zauzdavši svaki njegov korak i pitavši se:
Ti blesavi, starče. Šta to radiš sa mojim zaveštanjem? Ako više nemaš inspiraciju, onda se bar drži onoga u šta si siguran. Prati moje jasno podcrtane smernice.
Međutim, igra na sigurno u modi nikome ništa dobro nije donela, a poajmanje nekoga proslavila.
Čini se da Viardova to vrlo dobro zna i zato polovina njenih modela (ali bukvalno polovina: kada posmatrate komade kao odvojene celine, a ne onako kako su upareni u jednom stajlngu, oni zaista donose nešto novo sa sobom) predstavljaju ono neophodno osveženje, koje je Chanelu tako dugo trebalo.
Ipak, Chanel prokletstvo primetno je i u radu Virginie Viard, čiju jednu ruku čvrsto steže ona u prepoznatljivoj crnoj rukavici bez prstiju.
Tekst: Maja Bunčić
