Kako se odseliti i živeti svoje snove: Lokalne devojke koje rade za svetske modne brendove inspirišu ličnim pričama

Njihove priče potvrđuju da životni poziv ne biramo mi, nego da on bira nas. I taj osećaj te vodi od detinjstva, osvetljava ti put i daje ti snagu da veruješ i u ono što drugi nazivaju nedostižnim. Jovana Vukoje danas koordinira i implementira projekte za nove brandove Milano Fashion Weeka, Milica Petrov radi merchandising za žensku i dečiju liniju brenda Loro Piana, a Marija Medigović deo je dizajn tima kožne galanterije u Fendiju. Samo za ELLE Srbija, pričaju o svojim prvim koracima u modnoj industriji, odlukama, izazovima i lekcijama koje dolaze sa karijerom u inostranstvu, ali i daju novu vizuru one čuvene replike: million girls would kill for this job. Neka vam ovo posluži kao motivacija da u 2025. ne odlažete svoje snove.

Milica: Da, naravno da se sećam. Praktično od kad znam za sebe obožavam da se igram sa odećom, obućom i nakitom. Još od doba vrtića sam se bunila kada bi mi majka pravila odevne kombinacije, jer sam insistirala da to sama učinim. Posebno su mi se dopadale žute hulahopke na koje bih obula sandale sa kaišićima (smeh), što je moja majka, kao i svaki normalan roditelj, zabranjivala. Šalu na stranu, uvek su me interesovali materijali, različiti odevni predmeti, od vojnih uniformi do bakinih Mary Jane sandala iz sedamdesetih. Sećam se, takođe, da se u ono doba, 90-tih godina teže živelo, bilo je malo izbora u smislu robe po radnjama. Stoga sam, vrlo često, s mamom izmišljala kreacije koje bi mi ondašnje krojačice šile. To bi se uglavnom dešavalo kada bi u pitanju bile važne prilike, poput rođendana, prvog dana škole i tome slično.

Marija: Da, oduvek sam volela da crtam, ali se sećam tačno momenta sa jedanaest godina kada sam okrenula interesovanje ka devojčicama obučenim od glave do pete u neobične kombinacije. Od garderobe do aksesoara, cipela, nakita, svega je tu bilo... Prošlo je dvadesetak godina od tada, ali moja mama i dan-danas čuva te sveske! Od momenta kada sam otkrila strast ka svetu mode, moje interesovanje se vremenom sve više razvijalo.

Kako si kroz vreme razvijala, te uobličila svoja interesovanja, talente i viziju u svoj životni poziv?

Jovana: Zanimljivo je da se u početku nisam fokusirala isključivo na modu. Upisala sam jezike, koji su moja druga velika ljubav. Govorim pet jezika, što mi je jako korisno u snalaženju u međunarodnom modnom okruženju.

Milica: Po struci sam ekonomista i posle završenih studija sam radila u kompaniji koja nema nikakve veze sa modom... Iako je to bilo vrlo konstruktivno iskustvo, kako je vreme odmicalo, shvatila sam da na duge staze ambijent koji nije osetljiv na estetiku meni lično neće odgovarati, i da zapravo moram da nađem način da uđem u svet o kojem sam oduvek maštala. Potom sam se informisala o različitim školama i fakultetima koji su fokusirani na saradnju sa modnom industrijom. Želela sam da svoje obrazovanje iz oblasti ekonomije spojim sa onim što me ispunjava. Tako sam otišla na magistarske studije u Italiju, gde sam upravo dobila priliku da svoje već stečeno znanje uobličim i upotpunim fokusom na modnu industriju.

Marija: Kao što sam rekla, odluku da se bavim ovim poslom sam donela jako rano. Od detinjstva me je to zanimalo, i u srednjoj školi sam završila kurs specijalizovan za modni dizajn, koji me je dodatno ubedio da je to moj put, a ne samo detinjasti san. Preselila sam se u Italiju sa devetnaest godina zbog fakulteta, i manje-više, to je bilo to. Sada, kada vratim film unazad, sa jedne strane deluje mi kao da je moda izabrala mene, a ne ja nju. Mislim da je tako kada se radi o bilo kom kreativnom poslu, donekle sam posao izabere vas. Sa jedne strane to je divno jer imate jasne ideje o vašim željama i vašim planovima za budućnost, oslobođeni ste tereta neodlučnosti. Sa druge strane može da bude i rizično jer jako mladi donosite odluke koje će imati uticaj na ceo vaš život. Nije rečeno da sa osamnaest godina imate svest o tome kako će izgledati vas svakodnevni život kroz deset, petnaest, dvadeset godina… Ja sam imala sreće što je veliki broj mojih interesovanja vezanih za umetnost, muziku, vintage, dizajn itd. u neku ruku povezano i s modom, tako da su moj privatni i poslovni svet vrlo isprepletani i komplementarni.

Šta te je najviše privlačilo i motivisalo u ideji o preseljenju? Je li Italija bila san ili logičan, dobro promišljen korak?

Jovana: Italija je bila moj prvi susret sa inostranstvom, još dok sam bila dete, provela sam tamo neko vreme. Nakon toga sam se vratila u Beograd, gde sam završila Treću gimnaziju. Pre fakulteta sam se suočila s velikim izazovom: da li ostati u Srbiji ili opet otići u inostranstvo. Na kraju sam odlučila da se vratim u Italiju, jer sam osetila da je to pravo mesto za mene. Osim toga, provela sam i godinu dana u Španiji, što mi je dodatno proširilo vidike. Ništa ne bih menjala u tom procesu – učenje i usavršavanje u inostranstvu smatram jednom od najboljih životnih odluka.

Milica: Kada sam prvi put otišla turistički u Milano, izašla sam sa vozne stanice u centru grada i jednostavno bila očarana svime oko sebe. Arhitekturom, muzejima, ljudima... Kada je posle par dana došlo vreme da se vratim u Beograd, na svoj korporacijski posao, osećala sam kao da je to jednostavno pogrešno. Tada sam počela da preispitujem sebe i svoj put, i rekla: ”Ja želim da se bavim svetskom modom”. Tako da je počelo više kao san, a onda se pretvorilo u dobro promišljen korak, budući da sam godinu dana istraživala koji bi fakulteti mogli biti adekvatni, na koji način da dođem do vrata koja vode u taj svet. Nastupio je period istraživanja, apliciranja na magistarske studije, pravljenje aplikacije, birokratija, itd.

Marija: Italija me je oduvek privlačila kao zemlja, ali bila je i vrlo logičan korak, s obzirom na to da je najrazvijenija evropska zemlja kada se radi o modnoj industriji. Cela ideja mi je delovala kao neki vrlo spontani sled događaja.

Koja je najteža i najbolja stvar vezana za odluku da živiš i gradiš karijeru u inostranstvu?

Jovana: Najteža odluka bila je da li ponovo otići u Italiju i šta studirati. Moda me je oduvek privlačila, ali tada nisam znala koje sve mogućnosti postoje u toj industriji. Informacija je bilo manje nego danas, jer društvene mreže nisu bile toliko razvijene. Ipak, ta odluka me je odvela na put koji je oblikovao moju karijeru i omogućila da radim posao koji volim.

Milica: Živeti u inostranstvu sa srpskim pasošem nije najjednostavnija stvar. Mislim da su ljudi sa naših prostora veoma vredni i snalažljivi, i da su verovatno dugi niz godina, u neku ruku, i primorani da budu takvi kako bi imali jednake šanse. Vrlo je teško uklopiti se u sistem vrednosti koji te na neki način manje vrednuje zbog tvog nacionalnog identiteta. Za mene je najteža stvar što nisam blizu svoje porodice i kućnih ljubimaca koji su u Srbiji. Nedostaju mi svakog dana. Teško je isto kada si “sam” negde gde nemaš nikog “svog”, niti bilo kakvu vrstu pomoci. Banalno, kada se razboliš, kada treba da se obavi nešto za tebe, a ti na primer ne stižeš iz xy razloga, jednostavno moraš sve da odradiš sam, bez podrške i pomoći, i to zahteva jako dobru organizaciju, odgovornost i koncentraciju. Mentalitet je svakako mnogo različit: mi smo mnogo direktni, imamo velika očekivanja od sebe i od drugih, a s druge strane ponosni smo i nećemo da se povinujemo nekome samo zato što se možda to od nas očekuje, dok mnoge druge kulture imaju ležerniji i blazi pristup. Najbolja stvar je to što sam ovde dobila mogućnost da radim sa najboljima, učim od najboljih i budem deo najvećih svetskih korporacija u svetu mode. U pitanju su procesi rada i organizacija posla koja te pripremi za svaki izazov. Pored toga, internacionalni duh koji pojedinac razvije kada se svakodnevno susreće s raznim kulturama je od neprocenjive vrednosti jer ti otvara vidike na svim poljima.

Marija: Najteža - konstantan nedostatak porodice i prijatelja. Sa godinama koje prolaze, sve više imam utisak da živim dva paralelna života, jedan ovde u Italiji, gde su prisutni neki novi ljudi, svakodnevica, posao, putovanja, a drugi uporedo ide i ostao je kod kuće, sa najstarijim prijateljima, porodicom, mentalitetom... Takođe, često mi teško pada različit mentalitet i sistem vrednosti. Nisam mogla da zamislim da zemlja udaljena sat i po vremena leta, koja mi se oduvek činila nekako bliskom, može da ima tako veliku kulturološku i socijalnu razliku. A najbolja stvar? Sve ostalo (smeh). Verovatno to što te iskustvo u inostranstvu neizbežno mnogo obogati. Doživiš ceo spektar najrazličitijih osećanja, događaja, avantura i problema koje nikada ne bi doživela u svojoj komfor zoni. Kao da si navikla na televiziju sa pet kanala, i odjednom imas Netflix, Disney Plus, Sky, Apple TV, Amazon Prime... Sve postaje mnogo intenzivnije, i tvoji standardi i percepcije se vrlo brzo usklade sa tom novom stvarnošću.

A najvažnije lekcije koje si naučila na tom putu?

Jovana: Najvažnija lekcija koju sam naučila je strpljenje. Velike stvari se ne događaju preko noći. Proces prilagođavanja, učenja i građenja karijere zahteva vreme i posvećenost. Takođe, naučila sam da je upornost ključ za ostvarenje bilo kog cilja.

Milica: Najviše sam učila dok su se dešavale te najteže stvari, zato sam većinski odgovorila na ovo u pitanju iznad.

Marija: Uh, za lekcije bi mi bio potreban ceo časopis, ne samo ova rubrika (smeh). Ja sam recimo imala dosta traumatično iskustvo sa birokratijom, te lekcije su nezaboravne. Ako imaš i najmanji osećaj komfora, italijanska birokratija će te naučiti poniznosti, strpljenju i sopstvenoj irelevantnosti za tren oka! Ali hajde da pomenem još neke, na primer prilagodljivost, multitasking, organizacija, navigacija u drugačijoj kulturi, jezik, fleksibilnost, strpljenje...

Opiši nam svoje prve korake u modnoj industriji.

Jovana: Moji prvi koraci u modnoj industriji bili su vođeni radoznalošću. Sve je počelo obrazovanjem – master studije na univerzitetu Bocconi omogućile su mi prvi kontakt s tim svetom. Svaki korak, od učenja do prve prakse, bio je iskustvo koje me postepeno približavalo današnjoj poziciji.

Milica: Moji prvi koraci bili su na raznoraznim projektima na univerzitetu. To su zapravo bili ispiti iz određene materije, na primer buying, merchandising, marketing, itd. koji nisu rađeni samo u tradicionalnom smislu ispita, već projekta na zadatu temu, na koju te ocenjuju i profesori i menadžeri iz date kompanije. To je izuzetno konstruktivno i korisno jer, osim teorije, studenti imaju priliku da se već tokom studija približe stvarnom poslu i ljudima iz industrije. Na fakultetu smo tako imali prilike da se susretnemo sa brendovima iz sveta mode i dizajna poput Moltenija, Cassine, Hermesa, Salvatore Ferragama i mnogih drugih…

Marija: Modni fakulteti ti daju neke ‘’alate’’ koji će ti biti potrebni u poslovnom svetu, ali nemaš predstavu kako će zaista tvoj posao izgledati. Pogotovo u početku, sve je to mnogo manje glamurozno nego što može da deluje sa strane. Ljudi misle da je svet mode pun žurki, događaja, VIP klijenata i fotografisanja u posh outfitima. Ima i toga, ali to je samo mali deo priče i nema nikakve veze sa dizajn procesom. Vezan je pre svega za krajnje korisnike i sferu influensera. Ljudi koji zaista aktivno rade u dizajn timu, imaju potpuno drugačije svakodnevne dinamike. Moji prvi koraci su bili u jednom consulting design studiju. Radila sam za više brendova u isto vreme, od kojih su neki bili interesantni, ali verujte neki su bili i zaista grozni (smeh). Sve to je vremenom postalo dragoceno iskustvo. U manjim firmama se zapravo mnogo više nauči jer nisu toliko strukturisane, prinuđen si da radiš razne stvari i nađes najbolji i najbrži način da se suočiš s bilo kojim izazovom.

Koje su tvoje male, a omiljene svakodnevne rutine u zemlji u kojoj živiš?

Jovana: Definitivno uživanje u marocchino kafi u čuvenim milanskim kafićima, poput Marchesi, Cova ili Sant’Ambroeus, u Montenapoleone distriktu. Takođe, neizostavan deo italijanskog života je aperitivo nakon posla, uz opuštene razgovore s prijateljicama i kolegama.

Milica: Moja najveća, a istovremeno i najmanja rutina je ispajanje jutarnjeg cappuccina bez kojeg ne mogu da počnem dan. Znam da je logična reakcija na ovu izjavu: cappuccino možeš svuda da piješ, ali nije tako jednostavno. I u samom Milanu mnogi ga prave loše. Postoji jedan vrlo jednostavan bar u ulici Moscova gde prave najbolji - u pitanju je vrlo obično mesto, sa svega nekoliko stolova i lokalnim dekicama iz kraja koji igraju tombolu. Odlazak van grada vikendom, na jezero ili more je takođe rutina. Ovde je more manje-više blizu gde god da se nalaziš, na svega par sati kolima. Odlazak u milansku Scalu je takođe nešto što praktikujem svakog meseca. 

Marija: Definitivno aperitivo! Tipičan za Italiju, neka vrsta happy houra od 19h, što se poklapa sa krajem radnog vremena. To ga čini obaveznim delom mog dana, jer je momenat za čašu vina i druženje sa prijateljima.

Na kojoj si poziciji danas u brendu u kom radiš i koji segment posla te najviše ispunjava?

Jovana: Trenutno radim kao koordinator projekata za mlade brendove u Nacionalnoj komori italijanske mode (Camera Nazionale della Moda Italia), koja organizuje Milano Fashion Week. Najviše me ispunjava kreativna interakcija s novim talentima i mogućnost da doprinesem njihovom profesionalnom razvoju. Još jedan deo posla koji zaista volim jeste mogućnost da posećujem luxury brendove, koji nam često otvore vrata svojih firmi, ateljea, fabrika i sličnih prostora, kroz mentoring programe namenjene mladim brendovima.

Milica: Trenutno sam zadužena za Loro Piana merchandising za žensku i dečiju liniju za indirektni kanal, iliti wholesale distribuciju. Najviše me ispunjava period kada radimo na novoj kolekciji. Na primer, sada smo završili rad na kolekciji za jesen/zimu za narednu godinu i susretanje sa predivnim, inovativnim idejama i razvijanje toga u dalji biznis je vrlo inspirativno i zanimljivo. Takođe me ispunjava činjenica da puno putujem, od Njujorka do Astane i mogućnost da vidim i istražim razna tržišta, navike i preferencije kupaca koji žive u različitim delovima sveta.

Marija: Ja sam deo dizajn tima kožne galanterije u Fendiju već sedam godina. Odgovorna sam za material research & crafstmanship. To u praktičnom smislu znači da se bavim dizajnom svih noviteta koji čine našu kolekciju, a u domenu su postojećih modela. Najviše me ispunjava kontakt s ljudima koji moje ideje pretvaraju u realnost, a onda kada te ideje završe na revijama, u časopisima, na prolaznicima po gradu, na izložbama poput one vezane za projekat ‘’hand in hand’’, to je baš cherry on top.

Za modnu industriju obično važi ona replika iz filma: “million girls would kill for this job”. Jesi li svesna gde si i koliko si postigla, kako danas gledaš na to?

Jovana: Svesna sam da radim u industriji koja je san mnogih, i zaista uživam u svom poslu. Sa zadovoljstvom gledam na sve izazove i prilike koje su me dovele do ove tačke i veselim se svemu što tek dolazi. Naravno, rad u medijski eksponiranom okruženju nosi svoj pritisak, jer greške mogu imati loše posledice, ali i to je deo izazova.

Milica: Čuveni film koji nam je svima probudio znatiželju da li je to stvarno tako... Mislim da je uspeh relativna stvar i da je njegovo shvatanje jako subjektivno. Ja težim da uvek budem bolja i da dajem svoj maksimum. Rekla bih takođe da je modna industrija svet koji moraš voleti, iskonski, kako bi se u njemu osećao ugodno i bio produktivan.

Marija: Da, prilično sam svesna, iako vremenom zaboraviš na to jer posto postane deo tvoje svakodnevice. Kada posle određenog vremena uradiš reality check, to ti pruži veliko zadovoljstvo. Svet mode je pun konkurencije, ima toliko mnogo talentovanih mladih ljudi, a prosek u zemlji kao što je Italija često nije standard kada se radi o poslovnim prilikama. Upravo zato, što je veća prepreka, to je lepši osecaj kada ostvaris svoje ciljeve. Kada u takvom ambijentu nađes posao putem Linkedina, i postaneš deo tima gde si (u to vreme) jedina strankinja, nekako ti dođe da samu sebe “potapšeš po leđima”.

Šta bi poručila onima koji žele da krenu tvojim putem, a šta sebi za budućnost?

Jovana: Poručila bih da prate svoje snove i rade ono što vole. Kada sam birala svoj životni put, nisam tačno znala gde će me odvesti, ali sam verovala u ono što me inspiriše i motiviše. Budućnost vidim kao priliku da nastavim da rastem i uživam u svakom izazovu koji me čeka.

Milica: Poručila bih da se ne plaše, da ne odlažu odluke. Da li je strašna pomisao otići u nepoznat svet, kulturu i jezičko područje, biti potpuno sam negde u nekom stranom gradu? Ja bih rekla da nije. Nije strašno, možda je u nekim momentima teško. Ali definitivno je strašnije ostati “zarobljen” na nekom radnom mestu koje ti ne donosi nikakvu ili malo satisfakcije i maštati o nekom svetu kome nemaš pristup. Strašnije je ne pokušati, ne dati sebi šansu. U svoj rodni zavičaj uvek možemo da se vratimo, a da se zakorači u svet mode je sve teže kako vreme odmiče. Sebi bih poručila da budem mudrija. Neka ostane na tome.

Marija: Rekla bih im da prate svoje snove. U životu ćete se mnogo više kajati zbog neiskorišćenih prilika, nego zbog onih koje su u tom momentu delovale kao prava stvar za vas, čak iako u budućnosti promenite mišljenje! Uostalom, to je život, ako pratite svoje srce, sigurna sam da će vas izvesti na pravi put. Nema dugmeta za fast forward koje može da vam da sve prave odgovore unapred. Zato hrabro i odlučno, uputite se ka svojim ciljevima i uživajte u svakom koraku! Možda na samom putu otkrijete i delove sebe kojih niste bili svesni. Naravno pratiti srce, ne znaći zaboraviti na glavu - zato je esencijalno dobro se informisati, biti istajan u svojim ciljevima, ali i strpljiv, jer pre ili kasnije, sve se isplati. Ono što je vrlo važno pri izboru ovog posla, jeste da budete zaista svesni u šta se upuštate i da ne donosite ishitrene odluke.

Da, moda će vas odvesti na primer u Japan ili Meksiko, čisto da biste se inspirisali. Odvešće vas u Njujork na Nedelju mode, i naći ćete se u situacijama poput onih na filmu, ili bolje rečeno sa tim ljudima koji glume u filmu... Ali na primer, prekovremeno radno vreme je na regularnom dnevnom redu u modnoj industriji, fleksibilnost je data zdravo za gotovo, i zahteva dosta žrtvovanja posebno u privatnoj sferi. Nemojte pogrešno da me shvatite, ne želim da zvučim obeshrabrujuće, moda nudi zaista mnoštvo lepih stvari i ličnih ostvarenja, ali je ipak jedna od najunosnijih industrija današnjice. Kada kreativnost preraste iz strasti u svakodnevni posao, koji za cilj ima ostvarenje prihoda od više milijardi eura, menjaju se u velikoj meri vaše dužnosti kao i očekivanja.

Što se mene tiče, trenutno sam u jednoj veoma samosvesnoj fazi zivota, i samo bih sebe malo ohrabrila, možda u duhu predstojećih praznika, sa Johnny Bristolovom: Hang on in there baby!(smeh).