Danas me sve svrbi i žulja. Najradije bih uvodnik započela i završila tako, ali ne bi imalo smisla. Ili možda baš bi.
Pravi je izazov održati korak u vremenima tihe pauze u kojoj je svaki dan na ivici sazvežđa svetla i tame. U danima kada je nemoguće razlučiti stabilnost od privida, kada je neizvesnost postala konstanta. U vestima, u razgovorima, u svakodnevnim izborima. A potrebni su nam.
U toj neizvesnosti često zaboravljamo ili ne uspevamo da zaustavimo misli. One lelujaju od neobjašnjive snage koja se prepliće sa strahom, preko letargije, do želje da, konačno, sve bude dobro. I tragove svetlosti tražimo u drugima - u pogledu prodavačice na pijaci, u gestu komšije, u osmehu prolaznika. Samo nešto da zasvetli.
Dok tako stojimo između onoga što smo poznavali i onoga što dolazi, i u nesavršenosti trenutka potreban nam je taj portal svetlosti. Ne bekstvo od stvarnosti, već želja da estetiku, umetnost i reči upotrebimo kao instrumente očuvanja smisla.
U tom kontekstu ovaj broj ELLE-a posvećen je pažnji prema detaljima, kreativnosti i životu. Govori o prepoznavanju lepote koja proizilazi iz kolektivne odgovornosti i iz svakodnevnih pomaka. Unutrašnjih. Društvenih. Ljudskih.
I baš u svom intervjuu sa Marthom Stewart, Pamela Anderson govori upravo o toj odgovornosti, o željama i promenama, o tome kako je i gde tražila male oaze smisla čak i u trenucima najvećeg haosa. I kao što rekoh, danas me sve svrbi i žulja, ali uvodnik preraste u pravi mali priručnik za potragu konstante. A možda ona jednostavno baš i leži u tome.
