Već neko vreme želim da kupim analogni aparat. Mama u početku, pored svih uređaja, nije razumela poentu, ali ja sam je videla u vraćanju na onaj trenutak pakovanja fotografija u album, mirisa detinjstva, sećanja kako je to baš ona radila, emocija koja se kroz njih osete, kao i momenat usplahirenosti i neizvesnosti čekanja dok se film ne razvije. Toliko skrivenih lekcija u jednom aparatu.
Kupovina je rešena i to u jednom jutarnjem haosu, kada sam zaboravila telefon kod kuće. Sastanci su se nizali, nije bilo moguće da se odmah vratim po njega, a nervoza je kulminirala pre nego što je dan i počeo. Kada se prva faza završila, prešla sam u fazu tišine - ali ne one meditativne. Kao da sam pola identiteta zaboravila. Groznica misli - ko li mi je pisao, da li sam nešto hitno propustila? Smejem se čak i dok ovo pišem.
Neki će u ovome pronaći malog zavisnika od uređaja - što verujte nisam, dok će drugi potencijalno spoznati momenat sukoba svesti i podsvesti u trenutku nepažnje. Fenomenološki gledano, zanimljiva je moć koju dajemo stvarima od kojih suštinski na određen način zavisiš, a u njihovom odsustvu misliš da si potpuno nespretan da preživiš. E sad povežite ovo sa različitim aktivnostima, poslovima i ljudima. To bi se moglo nazvati i zajedničkim imeniteljem epohe. Slabost modernog doba.
Kada pomirite te dve stvari (svest i podsvest), rađa se mir, a onda i moć da sa kojekakvim izazovima baratate.
Mama će sada razumeti potrebu za analognošću i malim dodirom balansa, a vi ćete u novom broju magazina Elle pronaći podršku lokalnim fotografima, koji baš tu emociju prepoznaju u analognom objektivu. U pokretima, razgovorima i pogledu. Posveta ide i tišini kao prostoru za autentičnost, kreativnost i sve ono što ne može da se prevede u notifikaciju.
Pronađite vašu.
· Reaguj