U torbama brenda Akatelier prepliću se zanati predaka, sporost procesa i izbor da luksuz bude autentičan, a ne nametnut. Za Aleksandru Arnold, osnivačicu brenda, torba nije samo predmet, ona je lična priča i putovanje. Od estetike i prijatnih tonova, preko savršenih linija i šavova, pa sve do šarma i znanja - svaki detalj ima svoje mesto. U specijalnom intervjuu za ELLE, Aleksandra nam otkriva momenat nastanka jedne torbe, zašto je baš drveno dno njen potpis i kako personalizacija daje dušu čak i torbi.
Kada ste prvi put shvatili da torba može biti vaš jezik izražavanja, a ne samo predmet?
Ja nisam zaljubljenik u modu, nisam trend stručnjak niti pasionirani znalac svetske scene te umetnosti. Ja sam neko ko samo voli estetiku, prijatne tonove, ravne linije, prave šavove, znanje i šarm. Bez prihvatanja nametnutosti u vidu must have aksesoara, ja sam samo „ono nešto“ utisnula u tu tašnu od koje sam iznedrila prvorazrednost. To jeste predmet, ženi bitan predmet, ali predmet koji priča samo mojim jezikom. To su prsti mojih predaka. Isključivo Melany, model koji je sam po sebi ispred imena brenda. U njemu se nalaze: pradeda obućar, baka krojačica, deda stolar i baka tehnolog u kožarskoj industriji.
Kako je nastao Akatelier - iz potrebe, iz igre, ili iz odluke da stvorite brend koji još ne postoji?
Akatelier je verovatno, kao i sve velike stvari, nastao iz želje za promenom i zbog bežanja od energije koja ne prija mom senzibilitetu. Akatelier je spojem te tri reči iz pitanja upravo i nastao iz potrebe, ali iz potrebe za igrom u koju apsolutno nikada ne bih ušla, a da pre toga nisam iskreirala ideju o nečemu kompletno drugačijem.
Drveno dno je postalo vaš potpis. Kada ste prvi put osetili da baš taj detalj može da bude vaš lični potpis, a ne samo dizajnerski eksperiment?
U modnoj industriji, drvena podloga na tašni uvek će biti eksperiment. Naizgled to je samo torba sa drvenim dnom, ali sa druge strane, to je čista fizika spajanja kože i drveta, ujedno sam i sve radila unazad. Prvo sam tražila drvo sa lepom šarom, posle toga mogućnost termo tretiranja i izdubljivanja sredine do te mere da ta podloga apsolutno ne dodaje težinu. Tako da mogu da kažem da je to i bio eksperiment sa mojim potpisom.
Koliko je proces izrade - spor, ručan i koncentrisan - zapravo ključ vašeg identiteta?
I najlepša torta se filuje tri dana, tako je i sa torbom. Nisam u mogućnosti da stvorim nešto toliko dobro, a da imam na raspolaganju samo nekoliko radnih sati. Svakom klijentu pristupa se individualno, bez obzira na to što je za neke to gubljenje vremena, ja sam odlučila da tako radim. Sporije, finije i preciznije. Zbog toga, Akatelier je uspeo da bude prepoznatljiv i bez utiskivanja imena brenda na torbi.
Kako sama priroda - drvo, koža, materijali - utiče na vaš kreativni proces? Da li se ikada desilo da vas materijal „usmeri“ ka drugačijem dizajnu?
Utiče veoma, iako smo u trendu imitacija, ja ne mogu da koristim faux materijale. To nije moj stil. Samo su me materijali i usmerili ka drugačijem dizajnu, ali ne modnih aksesoara, nego enterijera.
Kako izgleda trenutak kada jedna ideja preraste u gotovu torbu? Imate li ritual u kojem se rađa taj prelaz?
Ritual ne postoji. Postoji samo gomila listića, blokčića, dva notesa i jedna sveska svaštara. Ja sam stara škola, ja crtam, skiciram i zapisujem sve što mi padne na pamet. Papir sve trpi. A momenat kada ugledam završen prvi uzorak, uvek počinjem istom rečenicom: „Ovo je konačno torba koju ću nositi, ova je moja“. Naravno, nikada ne bude tako. Još nemam nijednu svoju torbu. U stvari nemam nijednu, uvek nosim neke kese i nesesere. Nikako da dam bit tom momentu.
Vaš brend je već postao statusni simbol u regionu. Koliko je zahtevno balansirati između luksuza i autentičnosti?
Veliko vam hvala za ovaj kompliment, zapisaću ga u neko blokče. Meni je od početka bio cilj da moj proizvod bude autentičan. Način izražavanja i njegovo predstavljanje učinili su ga luksuznim, tako da tu nema balansiranja, moj je posao da jedno bez drugog ne ide.
Šta vam govore klijentkinje kroz personalizacije? Da li su torbe zapravo njihove biografije u malom?
Izuzetno poštujem svoje klijente, volim taj njihov pristup procesu. To nisu žene koje su ušle u butik, rekle dobar dan i kupile torbu. Te žene svakom komadu daju svoj pečat. Nose te natpise, datume, inicijale, šifre i oblike. I nijedna ih ne shvata olako, na svakom privesku je samo njoj znan i bitan trenutak. Ono što najviše volim u tom poslu jeste kada sretnem klijentkinju koja nosi moju torbu i kada joj u prolazu kažem: „Torba vam je strava!“
Šta želite da Akatelier znači za generaciju koja dolazi posle vas?
Želim da im ostavi informaciju da uz pomoć zmaja na ramenu i tri mrava u glavi zaista sve može. Pitanje je samo da li hoćeš ili nećeš. Drugačiji uz doslednost prave sve vidno drugačije. Živele razlike, živela svaka mala crna ovca i svi neshvaćeni!
