Prvi domaći upcycling i slow fashion brend koji oživljava stare, second hand i vintage stvari kreirajući unikate, potpisuje Vladica Čulić, umetnica i aktivistkinja jedinstvenog modnog izraza. Ovim povodom, s njom smo razgovarali o kreativnom procesu, značaju edukacije i buđenja svesti kada je u pitanju održiva moda, te green washingu high-street brendova kojim se zataškava alarmantno zagađenje životne sredine i eksploatacija radnika.
Oduvek imaš prepoznatljiv, drugačiji i autentičan stil. Koliko je ideja za Vladica slow fashion brendom podstaknuta tvojim kreativnim nagonom, a koliko onim etičnim, tako nedostajućim u modi?
Mislim da svetu generalno fali ta svest o etici i moralu. Sve je oko nas brzo i površno pa je samim tim izuzetno izazovno da zapravo shvatimo koliko je nas način konzumiranja brze mode štetan po planetu a samim tim i po nas same. Odabrala sam da spojim te dve stvari: moj konstantni nagon da stvaram nešto originalno, zanimljivo i nosivo i tu potrebu da kroz svoje kreacije pokušam da edukujem ljude o tome na koje sve načine imamo moć da doprinesemo nekom zdravijem i plemenitijem nacinu života.
Brza moda ne samo da je ugrozila našu životnu sredinu, već je i ubila individualnost. Mislim da mnoge žene u Srbiji danas imaju utisak da više i nemaju gde da pronađu jedinstven komad. Kakav je tvoj utisak?
Potpuno se slažem! Ljudima se danas servira jeftino a lepo. Servira se na vrlo promišljen i jak način od strane velikih modnih kuća koje imaju ogroman uticaj i ogromne finansijske resurse da svoje produkte plasiraju kao ''must-have''. A zapravo je većina stvari ista i generalno dosadna. Svet se pretvorio u brdo klonova. Jedinstveni komadi su pravi raritet danas, čak i ljudi koji imaju dosta novca i mogu sebi da priušte ''sve'' opet dolaze do nekog mainstream luksuza. Dobar primer je Balenciaga koja se kako se meni čini poigrava sa ljudima kroz svoje iscepane i ofucane komade koji imaju izuzetno visoke cene. Tako da je užasno teško doći do komada odeće koji priča samo svoju priču a pritom izgleda jedinstveno.
Svet se pretvorio u brdo klonova. Jedinstveni komadi su pravi raritet danas, čak i ljudi koji imaju dosta novca i mogu sebi da priušte ''sve'' opet dolaze do nekog mainstream luksuza.
Od starih komada kreiraš nove, i to potpuno unikatne, nesvakidašnje i upečatljive. Kako izgleda čitav ovaj proces? Gde pronalaziš i biraš te stare komade, kako ih redizajniraš, imaš li neka svoja pravila?
Nikada nisam imala neke konkretne smernice, pronađem komade po second hand-ovima, buvljacima, neko mi da svoje stvari koje više ne nosi ili želi da ih oplemeni i oživi... ja tu stvar stavim pred sebe, a kroj, boja i materijal me usmeri. Ne znam da šijem, pa zbog toga sve ručno radim. Nisam ljubitelj upeglanosti i preciznosti, te stremim ka tom nekom dekadentom panku koji postaje savršen u svojoj nesavršenosti. Kada se to spoji sa naprimer preciznim vezom. onda postižem željeni balans i smatram to uspešnim komadom odeće.
Pretpostavljam i da ta priča počinje sa oduvek sam ''ovakve komade pravila za sebe''. Kada se rodila tvoja ljubav prema modi?
U ranom pubertetu sam bila dosta usamljena. Tek sam se doselila u Švedsku, nisam imala drugare i par godina sam bila žrtva vršnjačkog nasilja. Bila sam dosta povučena, ali sam krenula sebe da osnažujem i izražavam kroz svoje odevanje. Igrala sam se i na taj način gradila i kreirala ono što jesam danas. Gledala sam dokumentarce o modi, čitala i eksperimentisala, i to me je ojačalo i postavilo neke temelje koji i dan danas žive kroz moj način kreiranja i gledanja na svet.
Pored toga i slikaš. Kako povezuješ i prožimaš te dve umetnosti?
Na svoje odevne kreacije gledam isto kao i na slike koje slikam. Pustim da me vodi osećaj i ne razmišljam puno. Slušam dobru muziku, uronim u komad baš kao i u papir i prosto se rodi jedno umetničko delo koje je nosivo. Ljudi su oduvek svoje stavove iskazivali kroz odevanje, a sada mislim da smo postali baš siromašni što se toga tiče. I mislim da je ''greota'' da samo idemo kroz život u istim i dosadnim autfitima kada imamo mogućnost da budemo odeveni u umetnička dela koja komuniciraju naše buntove, ljubav i stavove.
Kako zaista podići svest o problemu brze mode, u društvo koje je needukovano, a pored toga ima već i toliko drugih problema? Čini mi se da smo u začaranom krugu.
Mislim da je jako bitna ta edukacija koja nije napadna i suva. Nastojim da pravim edukativne postove o tamnoj strani brze mode koju ljudi mogu da pročitaju lako i isto tako lako da shvate o čemu je reč. Definitivno jeste začarani krug, ali ljudi ovde nemaju gde da pročitaju, pogledaju i informišu se, i to onda samo otežava buđenje svesti. Kada se edukacija spoji sa mojim stvarima koje su jako zanimljive, lepe i nosive, onda ljudi dobijaju alternativu. Dobijaju mogućnost da urade nešto po tom pitanju. U Srbiji, a i na Balkanu, ima pregršt kreativnih i veštih ljudi, i mislim da bi što više nas koji umemo da stvaramo trebalo da se posvetimo tome.
U jednoj objavi si napisala: ''Mi bukvalno jedemo i pijemo našu odeću''. Možeš li nam objasniti o čemu se radi?
Većina naših stvari je napravljena od štetnih materijala, obojena je toksičnim bojama. Dobar primer su farmerice. Industrija teksasa koristi oko 50.000 tona sintetičkog indiga godišnje, zajedno sa preko 84.000 tona natrijum hidrosulfita kao redukcionog sredstva. Svaki put kada operemo te farmerice u veš mašini, voda koja se izliva je izuzetno štetna. I dobar deo toga nam se vraća kao pijaća neprečišćena voda sa štetnim česticama. Isto tako dobar deo toga upija zemlja po kojoj uzgajamo našu hranu. Takođe, sva radna snaga koja pravi, šije, farba milijarde odevnih predmeta godišnje konstantno udiše i unosi štetne hemikalije u svoje telo.
Industrija teksasa koristi oko 50.000 tona sintetičkog indiga godišnje, zajedno sa preko 84.000 tona natrijum hidrosulfita kao redukciono sredstvo. Svaki put kada operemo te farmerice u veš mašini, voda koja se izliva je izuzetno štetna.
Kakva je praksa high-street brendova kod kojih se najčešće kupuje?
Brza moda je niskokvalitetna odeća koja se brzo proizvodi kako bi pratila trenutne trendove u industriji i koja se prodaje po najnižim cenama. Iako je novčana vrednost niska, tekstilni radnici i životna sredina plaćaju visoku cenu. Brza moda je jeftina jer radnici nisu adekvatno plaćeni. Brendovi koji se najviše prodaju su postali robovlasnici modernog doba. Primarna briga im je brza zarada i to dovodi do izrabljivanja ljudi, zagađenja okeana, ilegalne seče šuma kako bi se uzgajao pamuk itd. Takođe su mnogi high-end brendovi krenuli sa green washing-om kako bi izgledalo da se brinu o ekologiji i ljudima, a zapravo su to samo prazne reči koje ljudima zvuče dobro.
Planiraš li uskoro i svoje prodajno mesto offline?
Za sada radim kod kuće, ali mi je neki san, pa samim tim i cilj da otvorim svoj kutak u koji će ljudi moći da svrate, da vide moj proces stvaranja, kao i da mi donesu svoje stare stvari da se prerade i postanu poptuno nove! From old to gold custom-made odeća!
Brza moda je jeftina jer radnici nisu adekvatno plaćeni. Brendovi koji se najviše prodaju su postali robovlasnici modernog doba. Primarna briga im je brza zarada i to dovodi do izrabljivanja ljudi, zagađenja okeana, ilegalne seče šuma kako bi se uzgajao pamuk itd.
S obzirom na to da si glasna aktivistkinja na mnogo širem polju, koju bi poruku bunta i slobode poslala našim čitaocima za kraj?
Kritičko mišljenje! Većina nas ide kroz život i prihvata sve što se servira. Socijalne mreže su preplavljene “pravim” načinima života. “Pravim” modnim trendovima, a mi smo zaboravili da se zapitamo šta mi kao individue zapravo osećamo i želimo. Zato mislim da je vreme da se vratimo sebi i da nastojimo koliko možemo da pratimo taj neki unutrašnji glas koji je samo naš. I ako se ispostavi da se taj glas kosi sa nekim smernicama koje nam svet tovari, onda da stanemo čvrsto iza onoga što je samo naše!