U svetlu tri decenije stvaralaštva, specijalno za magazin Elle razgovaramo sa dizajnerkom Budislavom Keković o modi kao nastanjivoj skulpturi, japanskoj filozofiji kreiranja te povratku malim serijama kao jedinom smislenom odgovoru na fragilnost savremenog trenutka.
Nazivi kolekcija Tempest Of Time i aktuelne Volatile Balance rezonuju sa globalnim duhom vremena. Kuda se kreće naredna kreativna misao i šta nastaje u tišini ateljea kao intimna refleksija na sveprisutnu neizvesnost?
Da, interesantno je da su životne okolnosti rezonirale sa nazivima kolekcija, iako ne mogu da se pohvalim da sam bila toliko intuitivna i da sam ih birala prema nekom osećaju za trenutak u kojem se nalazimo. Ideje o kolekcijama i generalno ceo stvaralački proces, u mom slučaju, uvek su neke misli i opsesije koje su stalno u nekoj pozadini i izlaze na površinu u trenutku kada ih nešto spolja podstakne. Vrlo često je to neka slika, scena, čak i zvuk koji pokrene ceo proces, a evidentno je da stvarnost i aktuelni trenutak i te kako na kraju ostave i svoj trag.
Postići prepoznatljivost, a istovremeno izbeći zamku ponavljanja predstavlja verovatno najveći izazov dugogodišnjeg stvaralaštva. Na koji način se održava ta delikatna linija gde svaki novi komad ostaje veran utvrđenom potpisu brenda, ali donosi svežinu i pomak?
Prepoznatljivost je nešto što izlazi iz karaktera dizajnera, kao rukopis po kojem je svaka osoba drugačija i posebna, i to ne može da se kontroliše, ali time može da se upravlja. Nikada ne razmišljam o tome da samu sebe nadmašim, niti pazim da se ne ponovim, jednostavno pustim da me tok misli vodi u svim mogućim pravcima, dok se jedna ideja ne izdvoji i ne odredi dalji pravac razmišljanja. S obzirom na to da živimo u vremenu velikih promena i otkrića na svim planovima, tema i ideja ima u velikim količinama, a u mom slučaju, radoznalost za informacijama i želja za istraživanjem na kraju je ključna za napredak i lični iskorak u novo.
Kada se iz jednačine isključi boja i težište prebaci na monohromatske odnose svetla i tame, odeća postaje čista forma. Da li je ta paleta svesno odabrano sredstvo kako bi se ogolila konstrukcija i naglasila dramatičnost kroja, bez distrakcija koje kolorit neminovno unosi?
Shvatili ste suštinu mog odnosa prema boji. Nikada nije bilo pitanje da li ja boju volim ili ne, jer je volim, ali sam odavno shvatila da mi ona nije potrebna da bih iskazala ono što me u dizajnu zanima, a to je forma, odnosi oblika i proporcije, i na kraju i ta dramatičnost u kroju kojoj čak i prijaju monohromatski odnosi, koji najpre naglase harmoniju kojoj težim i koja mi je veoma važna. Jednostavno, kolorit je ispao iz jednačine jer nije doprinosio rezultatu kojem težim.
Fascinacija avangardom koju predvode imena poput Kawakubo i Miyakea sugeriše traganje za nečim dubljim od zapadnjačkog koncepta trenda. Šta je to u filozofiji japanskih majstora što ih čini neiscrpnim izvorom nadahnuća?
Svesna misao i želja da ostavite neki umetnički trag koji je možda važniji od samog odevnog komada, priča koju predmet može da priča kroz svoju formu, kroz izbor materijala ili obrade tekstila i suštinsko zanemarivanje koncepta trenda, kao i pokušaj da druge pustite u svoj stvaralački proces, glavne su pouke koje ja izvlačim iz japanske filozofije dizajna i koje me uvek podstiču na novo u dizajnerskom procesu.
Može li se otklon od konvencionalne ženstvenosti tumačiti kao radikalan čin autonomije? Da li je insistiranje na arhitektonskim oblicima zapravo suptilni feministički manifest kojim se fokus posmatrača vraća na individualnost i intelekt one koja odeću nosi?
Generalno, dok dizajniram, uvek imam prvo ideju o nekoj opštoj formi, ne nužno polno opredeljenoj, što možda zapravo i oslobodi od nekih očekivanja koja bi neminovno bila nametnuta osobi koja odeću treba da nosi. Arhitektoničnost mojih odevnih predmeta dozvoljava da njihov, i odnos osobe koja ih nosi, bude predstavljen kao izbor umetničkog predmeta kojem se teži, koji dira nešto iznutra, pre nego kao izbor koji će naglasiti ili sakriti nešto na samom telu.
Iako se često povlače paralele između arhitekture, slikarstva i mode, prevođenje čvrstih brutalističkih struktura u mekoću tekstila zahteva posebnu vrstu alhemije. Da li odevni predmet time postaje nastanjiva skulptura koja svoj puni smisao dobija tek pokretom?
Ja bih volela da mislim da je tako, težim tome da se moji komadi doživljavaju kao umetnički predmeti koje funkcionalnost ne sprečava da budu posebni.
Belgrade Design District istrajava kao simbol nezavisne scene nasuprot uniformisanosti masovne proizvodnje. Koliko je postojanje jedne takve fizičke oaze presudno za očuvanje urbane duše grada i neposrednog dijaloga sa publikom?
Ovaj koncept izuzetno je važan jer, za početak, dozvoljava mladim dizajnerima da se predstave u stvarnom svetu, da pokušaju da nađu svoje mesto pre nego što ih mainstream proguta ili usmeri. S druge strane, publika ima priliku da prati taj proces i da prisustvuje dinamičnom razvoju modne scene, što je vrlo važno za urbani život velikog grada kao što je Beograd.
Nedavno završena Nedelja visoke mode u Parizu ponovo je otvorila pitanja o granicama zanatskog umeća. Koji su prizori među vodećim svetskim imenima ove sezone ostavili najsnažniji utisak i potvrdili da haute couture zaista jeste vrhunska umetnost?
Kada pogledamo kroz istoriju, arhitekturu, umetničke predmete i kostim, jasno je da zanatsko umeće skoro da nema granice. Pitanje je samo koliko će se, i da li, u budućnosti to umeće sačuvati i nadograditi. Ono što su ove sezone zanatlije u okviru Schiaparelli i Dior kuća visoke mode uradili, definitivno i bez oklevanja pokazuje da je visoka moda umetnost, a aukcija haute couture haljina Dior iz privatne kolekcije, koje su dostigle vrtoglave cene, daje nadu da će modno zanatstvo i umetnost uspeti da opstanu još malo, zajedno, nerazdvojni.
Nakon tri decenije rada, promene u industriji i tehnologiji su neminovne, ali čini se da suština autorskog izraza ostaje imuna na prolaznost. Šta je ono što preostaje kao bazični impuls koji i danas nesmanjenim intenzitetom inspiriše na igru makazama i tkaninom?
Neostvarene ideje, neispitani tereni, neopipani materijali i strukture, tehnološki napredak i mogućnosti koje nudi, toliko toga što još nije osvojeno i zove na stvaranje!
Ukoliko prihvatimo tezu da je moda odraz socijalnog i kulturnog konteksta, kakvu poruku o budućnosti šalje povratak malim serijama i ručnom radu te da li je posredi romantični eskapizam ili jedini održivi model opstanka?
U svetu u kojem je sve dostupno na klik, samo individualnost ne može da se kupi. Male serije, ručna izrada i individualni pristup klijentu, principi su stvaranja za budućnost u koje čvrsto verujem.