Surfujući internetom kao grom iz vedrog neba pogodile su me fotke sa letos održanog Arfopunk festivala (21– 23. avgust). Sa bine u Brooklynu, gde se ovaj festival uz obilje hedlajnera održao, pravi duh afropunka doneo je nastup veličanstvene Grace Jones, žene koja je svojom pojavom obeležila osamdesete godine XX veka.
Tu, pred mojim, i očima ogromnog broja festivalskih posetilaca, u 67. godini stajala je ona – zanosna diva golih grudi, izvajanog i tribalnim body artom ukrašenog tela. Menjajući izgled od pantera do konja, stajala je među crnim zavesama kao boginja i uspela da ukrade šou svim izvođačima. Plenila je poglede svojim epskim performansom i izgledom i po ko zna koji put zadala domaći zadatak kako treba da izgleda scenski nastup. Blistala je na sceni kao nekada, doduše sada malo starija i sa nekim kilogramom više, ali sa oblinama od kojih zastaje dah, opasna kao greh, zanosna i privlačna kao laž. I ponovo su se stvari zavrtele oko nje, ona se vratila!
Kada razmišljam o Grace Jones i njenom povratku, uopšte nemam utisak da je ikada bilo gde i odlazila. Njena glamurozna aura sijala je iznad nas kao sinonim za jedno vreme eklektike, sjaja i šljokica, vreme ekspanzije i eksplozije muzičkih pravaca i stilova. U stvari, sve ove godine Grace jeste bila aktivna, radila je kao model na privatnim revijama za modne kuće kao što je Louis Vuitton ili imala nastupe kao onaj sa Pavarottijem u Modeni 2002. godine. Posle planetarnih uspeha numera kao što su Pull Up To The Bumper, My Jamaican Guy, Nightclubbing, Slave To The Rhythm ona je ponovo među nama sa novim albumom Hurricane koji je objavila posle dve decenije muzičkog zatišja. O njoj i njenom životu Sophie Fiennes sprema dokumentarni film, a trebalo bi da bude objavljena i knjiga njenih sećanja.
Pod nazivom I’ll Never Write My Memoir u knjizi ćemo čitati sve o njenoj karijeri i turbulentnom životu: kako je ova pevačica, model, kompozitorka, muzički producent i glumica vladala 80-ih godina prošlog veka muzičkim scenama, plesnim podijumima i modnim pistama sveta dok nam se od njenog izgleda ledila krv u žilama i zastajao dah.
Videćemo kako su njeni muzički performansi, osim njenog glasa, u centar pažnje u prvi plan doveli njen spektakularni izgled, ponovo će pred nama biti otkačena osoba, diva nemogućeg karaktera, biće s druge planete što u čuvenoj njujorškoj diskoteci 54 sa Andy Warholom, čija je bila muza, mrda guzom i promoviše svoje gole grudi, a po pariskim kafeima ispija pića sa Karlom Lagerfeldom i Armaniem i deli stan sa Jerry Hall i Jessicom Lange. Ova nemoguća, svojeglava i arogantna osoba, koja je dozvoljavala sebi da kasni na zakazane sastanke puštajući da je čekaju po nekoliko sati i nemilice trošila pare na bunde ne bi li u njih uvijala svoje prelepo nago telo, uspevala je da fascinira sve odreda – podjednako i muškarce i žene. Postala je svetska muzička i modna ikona onog trenutka kada ju je njen privatni i poslovni partner, otac njenog deteta, francuski dizajner, ilustrator, fotograf i advertajzing guru Jean-Paul Goude od ljudskog bića transformisao u androgenu ženu, vanzemaljca, predatora, panterku sa četvrtastom vojničkom frizurom koja je istog trenutka postala modni hit među muškom populacijom širom sveta.
Konceptualni album Island Life, pogotovo omot koji su zajedno uradili, postao je zakon u umetničkom svetu popularne kulture. Svojom jedinstvenom pojavom pored veličina kao što su Talking Heads, Elvis Costello ili Duran Duran i Blondie uspela je da postane sinonim za new wave muzički pravac u koji je uplovila posle disco faze.
Ja lično bila sam i ostala zakleti pristalica rock'n'rolla, bunta ulice i života na margini, tako da sam na muziku Grace Jones gledala kao na muziku uz koju, pored funka, mogu da đuskam na nekoj od mnogobrojnih žurki kojih je tih godina u Beogradu bilo na svakom koraku. Volela sam I've Seen That Face Before, numeru koja je postala svetski mega hit, a kojom je Grace uvela Astora Piazzollau i njegov Libertango u svet popularne muzike i dala jedan novi pogled na tango, igru koja uvek mora da se završi tragično kako bi nastala ponovo – još lepša i tragičnija.
Krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka rok muzika se sa pločnika i margine preselila na modne piste, a punk i Vivienne Westwood učinili su da se moda i muzika spoje definišući jedna drugu. Pobuna ulice odlazi u butike, a rok muzika nije bila više samo krik prljavih i siromašnih slemova grada, već se bunt premešta u domen ličnog i telesnog. Ženska varijanta rokenrol odmetništva tog doba koja se ogledala u poništavanju sopstvene polnosti ustupa mesto otvorenoj seksualnosti. Kažem, volela sam neke numere Grace Jones, ali iznad svega cenila sam njen bunt kroz žensko telo.
Puštajući da tekst i muzika urade svoje, tadašnje rokerske zvezde mršave do anoreksičnosti krile su svoju ženstvenost iza dečačkih frizura i ogromnih vunenih džempera. Za razliku od tog puta, Grace Jones svojom transformacijom ulazi u androgeni svet i otvara potpuno novu stranicu shvatanja tela – ono postaje pobuna. Kao jedna od najjedinstvenijih faca svoga doba postala je najveća LGBT ikona svih vremena izvršivši neviđeni uticaj na crossdressing pokret 80-ih koji je kasnije inspirisao takve zvezde kao što su Annie Lennox, Lady Gaga, Morphine i druge. Svojom ženskom pojavom i muškom snagom dominirala je svetom. Premlatila je Jamesa Bonda u filmu A View to a Kill i uspešno se suprotstavila Arnoldu Schwarzeneggeru u filmu Conan the Destroyer. Ne samo da se družila sa gay osobama, već je živela životom na kome joj je zavideo svaki gay muškarac: njene čuvene fotografije sa tadašnjim dečkom Dolphom Lundgrenom izazivale su zavist svake gay osobe koja je držala do sebe, a fotke sa body bilderima samo su u javnosti učvršćivale njen status superžene. S obzirom na to da je popularnu muziku voleo veliki broj ljudi, ja sam ovakvu njenu rodnu pojavu doživljavala kao subverzivni čin ogromne seksualnosti.
Posle nje, nove zvezde muzičke industrije počele su da prihvataju svoju polnost i da je redefinišu u skladu sa vremenom u kome su živele. Shvatanje žene i ženskog tela u pojavi Grace Jones hiljadama svetlosnih godina daleko je od onog tradicionalnog i patrijarhalnog u kome žena svoju afirmacju postiže jedino u senci svoga muža. Grace je potreban muškarac samo onoliko koliko to ona želi. U tom smislu, ona je uspostavila standard u shvatanju seksualnosti koji u potpunosti odgovara izazovima novog vremena, a nastavlja tamo gde su pre nje, u vreme egzistencijalizma započele njene pariske sugrađanke Juliette Gréco ili Jeanne Moreau.
Popularna kultura postala je važan prostor u kome se menjaju i nastaju različite forme identiteta što je ona svojom pojavom podsticala. Nastankom supkulturnih pokreta osamdesetih Grace je definisala nove poglede na telo u kome dominiraju agresivnost, otpor i snažno isticanje sopstvenog identiteta.
Što se tiče njenog povratka, i ovoga puta ona u meni izaziva divljenje i poštovanje jer svetu baca rukavicu u lice izazivajući ga da opovrgne istinu kako žena može biti uzbudljiva i seksi i kad prođu neke godine kao i da se može početi ispočetka i posle šezdesete.
Tekst: Jasmina Beba Jovanović
Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>http: //www.viber.com/ellesrbija
