Intervju sa Diane Lane: Ne putujem na lokacije sa pet zvezdica i ne skrećem pažnju na sebe

S obzirom da joj je otac bio učitelj glume, ne čudi što se Diane još kao dete našla u ovom svetu.

Njena zapaljiva kombinacija seksualnosti i nevinosti privukla je pažnju režisera Francisa Forda Coppole. Upravo on pojačao je njenu vidljivost na sceni dajući joj uloge u nekoliko svojih filmova, kao što su The Outsiders (1983), u kome je glumila s Matt Dillonom, i Rumble Fish (1983). 

Coppola je Diane dao i glavnu ulogu u The Cotton Club (1984), gde su igrali i Richard Gere, Gregory Hines i Nicolas Cage, ali film je doživeo debakl na blagajnama, a njena gluma je kritikovana kao neubedljiva i nezrela.

Tokom devedesetih Diane je snimila nekoliko zaboravljenih filmova, kao što su Chaplin (1992), Judge Dredd (1995) i Jack (1996). Međutim, u filmu A Walk on the Moon iz 1999. godine, njeno dinamično izvođenje frustrirane domaćice iz šezdesetih godina uz Viggo Mortensena, ponovo je pokrenulo njenu karijeru. 

Već sledeće godina glumica je zablistala u odličnom trileru The Perfect Storm.

Da bi ogroman uspeh doživela 2002. sa ostvarenjem Unfaithful u kome tumači ulogu neverne supruge, koja se našla u vrtlogu strasti sa mlađim muškarcem, dok Richard Gere tumači lik prevarenog supruga. Iako se čini kao već viđeno, ovo ostvarenje je sa razlogom Diane donelo nominaciu za Oskara. U pitanju je vrlo zanimljiva drama sa napetom i slojevitom pričom o bračnoj krizi jednog sredovečnog para.

Nakon toga njena karijera je krenula nešto "smirenijem" tokom, ali je i dalje ostala nadomak sveta blokbastera, dok svoj privatni život oduvek drži podalje od očiju javnosti.

Kao uspešna holivudska glumica sa titulom jedne od najpoželjnijh, koju je godinama nosila, te i danas sa svoje 52 godine izuzetno privlačna, Diane je za razliku od brojnh zvezda njenog "ranga" ostala izuzetno smerna, te vrlo zdravih stavova.

Viggo Mortensen rekao je da strah od neuspeha ne sme biti razlog za odustajanje od nečeg novog. Šta mislite o tome?

Upravo tako, mislim da je dobro isprobavati nove stvari i otvoriti prozor, pustiti svež vazduh unutra i eliminisati kajanje. Uz malo sreće, ti noviteti će se manifestovati na zdrav i produktivan način. Kriza srednjeg doba je, recimo, način da se obeleži veoma važan fenomen; to nije uvek loša pojava. Ako doživite izvesne godine, kriza srednjeg doba i treba da vam se desi!

Da li se i vama desila?

Čini mi se da je još uvek čekam. Pokušavam da vidim kako izglead... uspela sam da izvedem par stvari, nekoliko malih pobuna koje, nadam se, nisu bile štetne. Na primer, jedne večeri sam odsekla kosu - to je bilo zabavno. Nije joj dugo trebalo da ponovo poraste. Bilo je zaista zabavno to uraditi, i uraditi to svojeručno.

Da li je to bila reakcija na dug period proveden u filmskoj industriji?

Mislim da da, godinama su ljudi prisvajali moje lice, moju kosu, to je ono čime se bavim, drugi ljudi mi stalno menjaju izgled, govore mi da ne izgledam dovoljno kao neko koga glumim u filmu. I tada sam rekla, "Znate šta? Ovo je moja kosa na mojoj glavi! Znam kako da se šišam i uradiću to sama!"

Da li ste bili nervozni?

Naravno, ali trik je u tome da ne budete zatečeni. Na kraju sam preuzela vlasništvo nad sobom i osećaj je bio dobar i zdrav. Nisam bila poput Britney Spears i njenog sloma. Ljudi se drže identiteta i on dolazi u pitanje. Ako ne prihvatite taj izazov, bićete zanimljiv prizor za ljude koji vas posmatraju. Ali lepo je što sam postala svesnija sopstvene energije i pokušala da budem otvorenija, znate, kao kad okrećete dugme na radiju i naiđete na bolji signal. Takav je osećaj.

Da li ste ikada razmišljali o tome da napustite SAD i živite negde drugde?

Mislim da je teško otići i napustiti ono što ti je poznato i s čim se identifikuješ. Iskreno, mislim da bi sada bilo najteže otići, kada svako treba da se potrudi i poradi na zdravlju naše nacije. Lako je pobeći od nekoga kome je loše i u propadanju. Nešto u stilu, "zbogom i hvala na svemu dobrom." Ovoj zemlji je potreban svako da o njoj brine i pojavi se i glasa i bori se i da podeli s ostalima svoje vizije a ne da dopusti da najglasniji izađu na vrh. Ovo je interesantno vreme u našoj istoriji, tako mislim da moram da ostanem ovde, iako se ponekad osećam kao taoc. Ali znam francuski, i volim Italiju, Nemačku, Holandiju, Švajcarsku... prostranstvo Evrope je tako interesantno. Putovanje kroz nju navodi na razmišljanje.

Na koji način?

Pa, ja volim da putujem ne previše poznatim krajevima, ne idem na lokacije sa pet zvezdica, tako da osetim tu ne-turističku stranu. Bila sam u Somalilandu nedavno, u istočnoj Africi, i upoznala ženu koja je na čelu jedne bolnice. Putovanje je bilo vezano za dokumentarac u kome sam učestvovala, a prati novinara Nicholasa Kristofa i njegovu ženu na putu po svetu dok istražuju sa čim se sve žene globalno suočavaju, s početkom u Kini. Neverovatno je kako su žene temelji mnogih kultura.

Slažete li se da je to činjenica koja se prečesto previđa, čak i u Americi?

Da. Upravo tako, nemaju pravo glasa i često se tretiraju kao potrošna roba. Nisu dobro predstavljene što se tiče perspektive i problema. Mislim da to mora da se promeni. Mislim da se mnogo da naučiti iz onoga što žene imaju da kažu. Bilo bi dobro za planetu da se stvari pogledaju iz tog ugla pre nego sa stanovišta tradicionalnijeg patrijarhalnog razmišljanja. Nalazim da je to jako osvežavajuće, i izazovno baš poput trenutnog stanja u svetu. Tako puno se može čuti i naučiti od glasova koji su bili tihi svih ovih godina. Tako da je prava čast biti u poziciji da se to iskusi; ljudi koji vam veruju i puste vas da zavirite u njihov svakodnevni život. Lepo je što sve to mogu da vidim i da istovremeno budem obična osoba, razumete?

Mora da je veliko olakšanje biti napolju bez da vas stalno fotografišu?

Veoma je opuštajuće. Bilo je trenutaka na određenim nivoima slave sa kojih sam otišla. Za to sam veoma zahvalna. Nisam želela da budem u nemogućnosti da svoj život vodim na najnormalniji mogući način. Živim tako da mogu sebi da priuštim privatnost. Naravno, neke žrtve moram da podnesem.

Koje, na primer?

Pa, deo toga je... sećam se jednog intervjua sa Marilyn Monroe. Opisivala je trenutak kada je šetala ulicom i bila potpuno nevidljiva u gomili kao Norma Jeane. I onda je rekla: "Želite li da vidite Marilyn?" I postala je Marilyn Monroe! Išla je ulicom i svi su je primećivali. Ima nečega u tome, postoji energija kojom zračite. Može biti jednostavna, poput govora tela... ali se ja trudim da ne skrećem previše pažnje na sebe.

Da li je uvek bilo tako?

Preferiram anoniman život. Mislim da je život ograničen i da sebe identifikujemo na određen način. Ali ko zna? Ne možete se spremiti za vreme koje još nije došlo. Mislite da možete, ali ne možete. Kao ljudi koji se veoma povučeni u mladosti i kasnije iskuse zakasnelo tinejdž doba. Mnogo knjiga je o tome napisano: kada se ne izrazite kako treba, ne varate samo sebe već i svet oko vas.

Izvor: The Talks/Elle.rs

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/