Gaga Antonijević: O filmu, glumcima i kako je kupio Amere sa majstorom za ženske filmove

Nema čoveka koji kupujući kartu za Ameriku nije mislio da plaća putovanje do uspeha. Za razliku od njih, slavni reditelj Predrag - Gaga Antonijević, koji je krenuo sa filmom Mala pod miškom i željom da pobedi, zaista je i stigao tamo. Priznaje da mu u prvo vreme u obećanoj zemlji nije bilo nimalo lako, ali je do neba zahvalan supruzi koja ga je izdržavala dok nije snimio svoj prvi američki film. Nakon toga ušetao je u velike produkcije, radio sa najzvučnijim glumačkim imenima na planeti i stekao reputaciju savršenog egzekutora. Barem kad je reč o kinematografiji. A onda se posle 25 godina vratio u Srbiju, i to na velika vrata: posle čitave večnosti repriziranja porodičnih serija bez portfelja, Gaga je ponovo upalio televiziju: „Ubice moga oca“ bez problema su već nakon prve epizode postale jedna od najgledanijih serija. Ovih dana počeo je da snima drugu sezonu, a uz to radi i na nesvakidašnjem ostvarenju Prvi rat, pisanom po krajnje ličnim dnevničkim zapisima Stevana Jakovljevića. Po načinu na koji sedi u baštama beogradskih lokala, sa belim šeširom, tompusom i uvek aktuelnom pričom, reklo bi se da mu je čak i ovde dobro.

Odlazeći u Ameriku, poneli ste sa sobom ovdašnja iskustva, a sada, kad ste se vratili, doneli ste tamošnja; reklo bi se da Srbiju lepo prodajete u Americi, a Ameriku ovde...

Mislim da je iskustvo u načinu rada i razmišljanja koje sam tamo stekao dragoceno. To je prepoznavanje određene strukture naracije, što je kod nas još drugačije, i unutar tih zadatih parametara traži se sopstvena kreativnost i osobenost. Ali, ne mogu se stvari izvrtati naopako da bi se to proglasilo autentičnim. Kao ni većina nas, nisam Michelangelo. Pre sam ovaj Petar moler. Ne treba polaziti od toga da je svako Michelangelo pa ima pravo na neku hiperneobičnu, drugačiju priču. Zato malo više žanra ovde kod nas ne bi škodilo. Vratilo bi nam neku dobru komediju na tržište, po čemu smo nekad bili poznati. Ovako smo se zaglavili u nekom autorskom, ili često pseudoautorskom filmu koji se dodvoravao fondovima, uglavnom evropskim, pa se sve završavalo ostvarenjima koja imaju pedeset ili sto gledalaca. To nije neophodno. Mnogo stvari može da se kaže i u žanru. Ne može se reći da Ubice nisu bile kritički nastrojena serija, društveno angažovana. I to dosta. Mnogo više od filmova koji su za to važili. Ali, to mora da se prezentuje na žanrovski čist način, da postoji naracija koju će publika da prati s nestrpljenjem, da iščekuje šta će se desiti, a usput ide i taj drugi sloj. E, sad, kad bi postojao samo drugi sloj, to može nekom da liči na pamflet, a ovako je nešto što se radi i na zapadu. Tamo ima milion serija i filmova koji su žanrovski čisti, a opet su kritička, društveno angažovana priča.

Da li ste srećniji vi ili srpska televizijska produkcija zbog toga što ste ponovo ovde?

Ne znam, možda ću se malo odmoriti kad izguram ovaj film. Nije mi lako sad, kad ovde provodim dobar deo godine. Ima to svoje ushićenje, taj povratak kući, prijatelji i sve to, ali se s druge strane uželim i Amerike, ipak tamo živim već 25 godina. Nadam se da sam ovde doneo dašak nekog dobrog vetra, a s druge strane sve dok vidim kreativne mogućnosti i inspiraciju u Srbiji, naravno da ću da radim. I tako su se karte poređale, nije to bilo nešto na čemu sam ja insistirao.

Čini se da u vašim ostvarenjima žena igra posebnu ulogu: kao da njihove likove gradite s mnogo više predanosti i strpljenja nego muške, kako to?

Radio sam ženske filmove. Recimo, Mala je ženski film. Ima tu još i nekoliko američkih koji su na neki način isto bili ženski. Mislim da je i u Ubicama kompleksnost ženskih karaktera bila velika. I u smislu dobra i u smislu zla. I u smislu snage, a i sposobnosti da utiču na tok života. Jednostavno, klonim se jednodimenzionalnih karaktera. Taman kad upoznamo neki lik, ispliva nešto drugo. Bilo mi je bitno da tu bude dosta kompleksnih ženskih likova i ostajem pri tome. Važno je za kvalitet serije, a i bilo bi mi lično poniženje da ženske likove tretiram na uprošćen način. 

Reklo bi se da je slična situacija i u vašem ličnom životu, na primer, za vaš ostanak i kasniji uspeh u Americi presudnu ulogu odigrala je vaša supruga Christina Essel?

Jeste, to je činjenica. A važno je i to što je među nama postojao taj pakt, ravnopravan odnos, sporazum ljudi koji su u istoj ravni. Generalno u životu ne podržavam te sive situacije, sive zone međuljudskog odnosa. A Srbija je zemlja takvih odnosa, nejasnoća, neiskazanih stvari, vizantijske plave boje koja čudno putuje nekim lavirintima. U Americi, na primer, čovek dobija konkretan odgovor na pitanje i to odmah, čak i kad je to „ne“. Ovde niko neće da kaže „ne“, a svima bi bilo lakše. Nije to samo pitanje biznis kulture, već i lične. Ovo hoću, ovo neću. Ovo mogu, ovo ne mogu. Ovde sam bio u situacijama da na neko pitanje ne mogu da dobijem odgovor pet meseci, i onda čujem iz nekih sasvim drugih izvora kako je neko nešto rekao na tu temu. Tako je i na ličnom planu. Ljudi se ovde druže ili ostaju zajedno iako se vidi da među njima postoji ponor i neke stare nerešene stvari, gorčina... Iz toga se mora izaći. Previše se vremena troši na te lavirinte odnosa. Amerikanci imaju prostiji odnos, oni vas smatraju za ono za šta se predstavljate dok se drugačije ne dokaže. Mnogo sam o toj jasnoći i jednostavnosti među ljudima naučio uz svoju suprugu.

U ovim krajevima situacija u kojoj žena izdržava muškarca predstavlja tabu, a vi ste prilično otvoreni kad se pokrene ta priča?

Sećam se kad sam se vratio iz Amerike prvi put, posle četiri godine, jedan novinar, moj dobar prijatelj, pravio je intervju sa mnom i pitao me kako sam se tamo izdržavao na samom početku. „Izdržavala me žena“, rekao sam mu. Ćutao je i gledao me u čudu, kao da me pita: „Dobro, a šta ćemo da objavimo.“ „Napiši to“, rekao sam mu, „i stavi u naslov.“ Zaista, izašlo je s tim naslovom. Da je bilo obrnuto, i to bi bilo u redu. Ali, do tog trenutka u svojoj glavi već sam ušao u tu jednostavnost i nisam imao nikakav problem, nikakav stid u vezi sa onim kako stoje stvari između moje supruge i mene. Prosto, dogovor među nama bio je takav i to je bilo realno stanje.

Dalo bi se pretpostaviti da izdržavanje jednog filmskog reditelja nije baš mali luksuz, ona je imala novca?

Ona je tada bila senior executive, a bila je i ministar razvoja Los Anđelesa, ali nije to najbitniji deo priče. Recimo, ima onih koji su pričali da mi je žena pomogla da dođem do filma. Jeste, pomogla mi je, ali ne tako što mi je obezbedila sredstva za film ili glumca, nego tako što mi je plaćala kiriju, pa sam ja na miru mogao da jurim sve ono što je potrebno za film. Kad smo pričali o tome, razjasnili smo da ja planiram da se bavim filmom, a kad čovek počne da radi nešto drugo da bi se izdržavao, retko se vrati sa tog puta. Zato je ona rekla: „Samo napred“. Istina je da je bila u Paramount Pictures executive, pa čak i vice president, ali je radila external affairs, bavila se politikom, sa glumcima nikakve veze nije imala. U taj svet ušla je tek posle, i to preko mene. Niti je htela, niti mogla da mi pomogne tamo jer bi to odmah bio sukob interesa. Ipak, svi su mislili da mi je pomogla da dođem do filma. Ne shvataju da je ono što je učinila za mene mnogo veće.

Čime ste kupili Amere kad tako vole da rade s vama?

To nikad ne mogu sa sigurnošću da znam, ali rekao bih da su to neke moje karakterne osobine. Kad nešto počnem, ja to i završim, pa pošto god da je. Toga se uvek držim. Možda po životnom stilu delujem opuštenije nego što zapravo jesam. Sve to spolja izgleda malo lakše nego što jeste. Ali, i te kako radim, predano i fokusirano, mislim da je odabir prioriteta važna osobina. Kad se u nešto ulazi, treba da se zna šta mora, a šta nije toliko bitno. Ima još jedna stvar koja se ne da naučiti, a to je sposobnost, kako bi Amerikanci rekli, to make a kill. Da okončaš nešto. Može se o projektu pričati dan ili godinu, ali nikako da se desi. E, potrebno je imati tu sposobnost da, kad se parametri poklope, reči pretvoriš u delo, da kreneš u akciju i to sprovedeš. Ako se to kojim slučajem ne desi, ideš dalje. Ne ostaneš tu da čekaš da se možda ipak desi. Kako bismo mi to preveli? Sposobnost egzekucije? Recimo, dobar primer je to kako sam snimio film Breaking the edge. Došao je jedan čovek, doveo ga je moj dobar prijatelj jer mu se svideo scenario koji sam razvio sa bratom Catherine Zita-Jones, i seli smo u Four seasons. Pitao me je koliko mi novca treba, ja sam mu rekao, pitao me je kako šta treba da se radi, ja sam mu objasnio, sve u svemu, razgovor je trajao petnaest minuta - on je popio čaj, ja sam popušio pola tompusa, prijatelj je popio kafu. Pitao me je: „Dobro, kad možeš da počneš.“ „Evo, sutra ujutro“, odgovorio sam. „Hajde“, kaže. Odem na put, snimim ceo film a da čovek ne potpiše nikakav ugovor sa mnom. Mogao sam posle da se pravim lud, ja imam film, a on nema ništa. Mogao sam da mu tražim tri puta više para da bih potpisao. Ali, nije mi padalo na pamet. Potpisali smo šest meseci po završetku snimanja tog filma, pred samu distribuciju. Sve pare prebacivao je na moju časnu reč. 

Stiče se utisak da, za razliku od većine reditelja i glumaca koji su otišli odavde, vi niste obijali đonove kucajući na svaka vrata, već ste odmah pogađali prava mesta?

Nije to baš tako. U početku je bilo teško. Došao sam sa epštajn-barom u Ameriku, to je virus zamora, morao sam da sednem posle svakih trideset koraka koje bih napravio. Uprkos tome, toj potrebi da samo ležim, stisnuo sam zube i počeo da radim networking, da upoznajem ljude. Spakovao bih po četiri ili pet košulja u auto, zbog neprekidnog znojenja, i krenuo. I to je išlo strašno sporo i izokola: upoznam se sa nekom koja mi kaže da će asistentkinja Andy Garcije biti na tom i tom partiju, ja vozim tamo. Ne dođe ni Andy, ni asistentkinja, ali šta ćeš. Sve sam to odrađivao, ali sam se kroz to i kalio. Naučio sam da prepoznam šansu. To na samom početku nisam imao.

Kako ste uopšte odlučili da odete?

Samuel Goldwyn, u vreme kad je njegova kompanija bila glavna za art-filmove, kasnije je to preuzeo Miramax, hteo je da otkupi Malu, da je distribuira. Sedam puta su je gledali, plaču svi kad je gledaju, ICM (International Creative Management) hoće da me potpiše... Nije se desilo ni jedno ni drugo, ali ja sam tada video da nisam bio spreman. Možda sam ja u tom hodu, ta četiri meseca dok su vagali da li hoće ili neće, propustio neki penal. Zato sam od Amerike očekivao tvrdo i bio spreman da krenem od nule, ali iz istog razloga sam kasnije prepoznao pravu priliku kad se pojavila. Kucao sam na sva moguća vrata, ali nisam gubio vreme na ono što se neće desiti. Naravno, kod pravih, velikih producenata ne može da se uđe. Bilo mi je važno da savladam sve to, i tek onda da se vratim jer najveći problem kod drugih bio je što dođu u Ameriku, udare u tvrdo, ostanu godinu i po dana, kažu „ne može“ i vrate se ovamo. Onda shvate da su se i ovde stvari promenile, i ovde udare u tvrdo pa opet odu tamo. I tako ostanu u avionu ceo život. 

Kako ste, kao prilično svojeglav tip, kakav ste u mladosti bili, dodatno otvrdnut životnim okolnostima kao što je zatvor, uspeli da se spustite na zemlju?

Dobro, nije bio baš zatvor, bio je pritvor. To je bio najvažniji proces, to spuštanje na zemlju. U Americi niti ko zna ko si, niti ga zanima. Jednostavno ne možeš da dobiješ sto u restoranu. Zato se tamo vrlo brzo kod nekih ljudi pojavi sindrom uvređene veličine. Mnogi naši ljudi patili su tamo od tog sindroma. Ja sam odmah shvatio koliko je to pogubno i prihvatio realnost. Nisam se durio nego razmišljao kako da dođem, a da mi daju sto. To me vratilo u priču sa jednom mojom devojkom iz mladosti, kad sam tek upisao akademiju: Uđemo mi u Klub književnika, tada kultno beogradsko mesto, a ono dupke puno, nema mesta. Ja odmah, kao, ljut, ispalim: „Idemo odavde, zagušljivo je, ne sviđa mi se.“ „Čekaj, čekaj“, kaže ona, „neće da ti daju sto, pa bi odmah da ideš. Nađi sto, nemoj da se praviš važan.“ I ja shvatim da je u pravu. To je, zapravo, priča o Americi. 

Razgovarao: Igor Karanov

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/