Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Dejan Petrović: Mir je stravično devalvirao, nisu retki oni koji se ljute ako im se u nedelju ne javim na telefon!

Dejan Petrović, doktor dobrog provoda, bez koga ne može da se zamisli nijedan pošteni tulum, ispričao je Igoru Karanovu zašto se danas žene u kafani bolje zabavljaju, kako je promenio dress code u Guči, kada je odbio da bude džuboks, ...

  Izvor: foto: Jelena Jovanov

Magistar euforije, trubač sa reputacijom pijaniste, stajlingom gitariste i nonšalancijom barmena koji iz svog tonskog šejkera na desetine hiljada slušalaca uvek izlije neki novi koktel, crossover maestro koji je spojio Guču i Exit, starke i opanke i Ramstein i Ibar vodu, plavooki đak-pešak koji svakodnevno prevaljuje put od Užica do slave i nazad, kompozitor sada već mitskog Vrtloga bez kog ne može da se zamisli nijedno pošteno veselje, pojavio se u diskretnom dorćolskom kafiću u džins bermudama i beloj Fred Perry majici, kao da nije jedan od najiskrenijih sledbenika savršenog muškog odela. Iskren i topao pogled u oči, rečnik mlađeg brata i savršen njuh za piće uopšte nisu u skladu sa životnom pričom dečaka koji je sa četrnaest izgubio oca, takođe legendarnog muzičara, i brinuo o brojnoj porodici sve dok nije toliko sazreo da se zaljubio u sedam godina stariju devojku, ali to je ono što Dejan Petrović radi: savršeno sklapa nespojive suprotnosti. Kad je pre nepuna dva meseca doživeo ozbiljnu saobraćajnu nesreću iz koje bi malo ko izvukao živu glavu, umesto da prikoči u životu, požurio je da nastupi na festivalu u Guči. Njegova modna zasluga jeste to što su trubači prestali da nastupaju u pantalonama „na ivicu“ i leptir mašnama i obukli farmerke i dobre košulje. Kafana ne može bez njega, a ni on bez kafane. 

Kroz trubu se to verovatno najbolje vidi: da li je istina kako su današnju kafanu, a bogme i koncerte, preuzele žene?

Iskreno, razmišljao sam dosta na tu temu. Muškarci danas vole da, upotrebiću jedan stari izraz, „tropnu“ u kafanu, ni do toaleta ne bi da odu ako baš ne mora. Najbolje bi bilo ako to može sutra ujutro da se obavi. Sa bine vidim da je na koncertima ozbiljno više ženske publike, a ovaj muški deo su tipovi koji iskreno vole muziku i divljanje, da se razulare i provedu za sve pare. Ali stvarno, uglavnom je više žena nego muškaraca. Isto je i u kafani: ko naručuje muziku? Žene. Ko se penje na sto? Žene. Ko podiže atmosferu? Žene. 

A šta je s muškarcima?

Volimo i mi to, ali nam je teško da ustanemo. Lično, stvarno obožavam muziku, ne samo da je sviram i komponujem, uostalom, prvo sam voleo da je slušam. Ume malo da me obori ono kad muzičari nisu baš dobri, kad „odrađuju“. To je valjda profesionalna deformacija, zasmetaju mi greške, ako bubnjar kasni ili brza, ako neko odsvira falš, ako pevačica loše peva. Ali. to je retko jer je ova zemlja stvarno prebogata muzičarima i muzikom. I stvarno sam prvi tu da skočim, zaigram... Ipak, tu ulogu sve više preuzimaju žene.

Vidite li to kao pokazatelj emancipacije?

Apsolutno. Istina je da sam u svom okruženju zakačio vrlo malo tog perioda, ali mogu da potvrdim kako je nekada takvo ponašanje žene bilo nezamislivo. Imao sam poznanika koji je imao dve ćerke i bio je protiv toga da idu u srednju školu. Šta će one u srednjoj školi? Za to moraju da odu u grad, a u gradu ima svašta. Nekad se o ženi koja ustane da igra i da se veseli pričalo sve najgore i najcrnje. Na sreću, to se u potpunosti preokrenulo. Zašto bi neko imao više prava na uživanje od bilo kog drugog? Jesam li ja bolja osoba od ove konobarice? Nisam. Moj pol, profesija, niti novac koji zarađujem ne čine me važnijim ili boljim od nekog drugog. Kad mi neko kaže: „Ali, vi ste zvezda“, uvek odgovaram, „zvezde su na nebu, ljudi su na zemlji.“ 

Nastupali ste gotovo svuda, talenat vas je odveo i pred neke ljude sa vrlo lošom reputacijom, a opet, prema vama su, kako ste pričali više puta, bili ljudi...

A opet, čak i ako su se prema meni pokazali kao dase, stojim iza toga da to sve može biti trenutno. Bitan je onaj momenat kad čovek siđe sa trona. Šta onda pričaju o njemu? Kako se prema njemu ponašaju? Kad neko okači kopačke o klin, onda nastupa istina. Onda se vidi jesmo li ljudi. Planiram da se, i za trideset godina, kad više ne budem popularan, ljudi u mom Užicu pozdrave sa mnom, da me pitaju kako sam, kako mi je porodica. Zato se sada trudim da imam vremena za svakog ko mi se obrati. A to u ovoj životnoj brzini nije lako. Ali, koliko god da se potrošiš, moraš biti čovek. Ko zna, možda me neke životne struje promene, ali ako nisu do sad, ne verujem ni da će u budućnosti. 

Software:Adobe Photoshop CC 2014 (Macintosh) Created: 2017:09:11 13:01:16

foto: Jelena Jovanov

Reklo bi se da novac još nije uspeo da vas promeni...

Super radim, super zarađujem, nemam nešto para na bacanje, ali imam za sve što mi treba. Ipak, i sad kad uzmem neki novi auto, malo me je blam u prva tri meseca da kažem kako sam ga iskeširao, pa lažem da sam ga uzeo na rate. Ne bih voleo da povredim nekog ko to možda ne može sebi da priušti. Treba mi dobar auto jer sam na točkovima 24 sata, evo, da nisam imao dobar auto sad, pre mesec i po dana, mi ne bismo sad ovde sedeli. 

Zaobišli ste životno raskršće koje one koji su uspeli odmah odvede u veliki grad, dom vam je još u Užicu. Jednom prilikom čak ste rekli kako su manje sredine zdravije pa hoćete da vam ćerka što duže odrasta u rodnom gradu...

Istina je da većina ljudi u šoubiznisu vidi život u metropoli kao lakši put. Ipak, ima nas koji smo primer kako sve to može da se postigne i iz male sredine. Video sam milion primera kako su ljudi danas prvi put na televiziji i ne sutra, večeras iznajmljuju stan u Beogradu. Uzimaju garderobu na recku, kola na recku, žive na recku, ali bitno je da su u Beogradu. Što se mene tiče, to nije život. Imam stan u Beogradu iz prostog razloga što sam dva ili tri puta nedeljno ovde, ali godinama sam to uspešno izbegavao. Boravio sam u hotelu sve dok nisam stavio sve na papir i shvatio kako mi je ipak jeftinije da ovde kupim stan. S druge strane, u hotelu, koliko god da je dobar, čovek ipak nema svoj mir. Ipak, supruga i ja rešili smo da ostanemo u Užicu barem dok ćerka Jovana, koja sad ide u četvrti, ne završi osmi razred, a za posle ćemo da vidimo. Porodično smo često u Beogradu, tako da ona već polako upoznaje i ovu sredinu, a važno je da zna i jedno i drugo. Uostalom, dehumanizacija je opšta pojava bez obzira na sredinu. Svuda se dešava. Evo, kad odem u svoje selo Duboko, sećam se ranije kako smo se okupljali svako veče, popijemo piće, razgovaramo, a sad ne možeš, što bi se tamo reklo, gvozdenim vilama da nahvataš nekog da popijete kafu.

Iako vas je vaša muzika uvela i u najviše krugove u koje se može dospeti, bilo da se priča o intelektualnoj, političkoj ili biznis eliti, i dalje tvrdite kako vam je najbolji provod odlazak na selo?

Tad mi mozak lebdi. Mislim da je vrlo problematično to što prosečan današnji čovek smatra kako treba non-stop da živi pod punim gasom, bez pauze, bez prestanka. Mir je stravično devalvirao.  Nisu retki oni koji se naljute ako im se u nedelju ne javim na telefon. Pa nedelja je, s porodicom sam, odmaram se, uživam, ručam... Nedavno sam počeo da isključujem sve uređaje za komunikaciju. Ne mogu da dopustim da me neko u četiri ujutro zove iz kafane da mi pusti neku pesmu. Sve je to lepo, ali ne može uvek. Mora negde da postoji granica ličnog života.

Opšte je mišljenje da su male sredine humanije od velikih gradova, nije li to, možda, razlog vašeg odlaganja dolaska u Beograd?

Tačno je da se, kad se pogleda neki presek, u malim sredinama ljudi bolje poznaju, ali ja se i ovde krećem manje-više u jednom krugu ljudi i svi se odlično poznajemo i bliski smo. Generalno sam takav tip da uglavnom ne menjam stvari koje mi se sviđaju. Uz veća ili manja odstupanja, čak je i krug restorana i barova po kojima se ovde krećem isti. Naravno, svaki dan upoznam nekoga, ali držim se onoga što poznajem. Pa i Jack Daniel je sa devetnaest godina prvi put kupio beli filcani stetson i kaput sa dvorednim kopčanjem, i to je kupovao i nosio do kraja života, a svaki put kad bi ga neko pitao zašto nešto ne promeni, on je odgovarao pitanjem: „Zašto da menjam ono što je odlično?“ Tako mu se posle i viski proslavio.  U Užicu uvek perem auto u istoj perionici. Šišam se kod istog čoveka, makar morao da čekam deset dana da bude slobodan. Možda ima boljih, ali meni je ovo dovoljno dobro. Pitaju me što ne sipam gorivo na drugoj pumpi. A što bih sipao kad mi je ovo dobro? Pozdravim se s onim momcima i devojkama, kupim novine i sladoled, sednem u kola i idem dalje. 

Uprkos tome što propagirate ravnu liniju vrednosti, inovirali ste mnoge stvari: na trubama ste izvodili muziku Ramsteina, a i prvi ste čiji se bend u Guči pojavio u starkama i raspasanim košuljama, svirali ste jednako dobro na privatnim zabavama sumnjivih tipova i inauguraciji predsednika države?

Prvi čovek koji je uniformisao svoj orkestar bio je pokojni Fejat Sejdić. Od njega su učile generacije trubača. Posle njega, prvi čovek koji je obukao svoju ekipu u ista odela, iste košulje, leptir mašne, sa jednako uglancanim trubama, bio je moj otac Mića Petrović. Ja sam prvi uveo urbani stil među trubače. Bila je 2007. godina, naravno, u takmičarskom delu svi su bili obavezni da nastupe u narodnim nošnjama, ali kad je posle ponoći na red došao revijalni deo, posle ostalih izvođača u lakovanim cipelama, pantalonama na ivicu i uštirkanim košuljama, mi smo nastupili u raspasanim belim košuljama, leviskama i starkama. Tad se digla halabuka kako je to nepoštovanje tradicije festivala, ali ja sam neprekidno objašnjavao kako ne mogu da se presvlačim iz kože deteta u kožu starijeg čoveka. Mogu da budem samo ono što jesam. Isto je i sa muzikom. Hoću da sviram ono što osećam. Ne mogu da radim nešto samo zato što se to radi. Muziku nikad nisam video kao puko uzimanje love. Izbegavao sam privatne zabave za koje sam znao da na njima mogu da uzmem ozbiljne pare, ali što bih to radio ako će taj novac da mi izađe na nos? Možda bih sada bio milioner, ali nisam baš siguran da bih bio srećan. Naposletku, takav pristup izgradio je kod mene i neku vrstu dostojanstva. Ako radim svoj posao, hoću i da mi bude lepo. Zbog toga je do danas među momcima iz benda ostala ta atmosfera, da jedva čekamo da sviramo. Obrađujemo muziku koju privatno slušamo. Nismo džuboks i ne sviramo ono što ne volimo. Ipak, ta priča nije tek tako pala s neba. Dugo smo radili na tome jer su na tržištu već postojali ozbiljni maheri crossovera, Sanja Ilić je s Balkanikom pravio jako dobre obrade, Bregović je dominirao, a tu je bio i Boban Marković. I trebalo je naći neki četvrti put. Ali, kad smo prvi put uz trubu odsvirali distorzirani gitarski rif i osetili taj adrenalin, rekli smo: to je to. 

Uglavnom, znači da vi zapravo niste stilista samo svom bendu, već celoj duvačkoj sceni?

Dve godine nakon te 2007. svi trubači bili su u starkama. Sad ja ponekad obujem neke ludačke cipele koje mi pravi moj obućar, ali uglavnom smo i dalje u patikama. Imamo mi tu poruku koju šaljemo pred koncert jedni drugima: crno, crno, starke. Ne mora više to da bude košulja, može dobra crna majica s prslukom, ali važno je da se obučemo tako da se osećamo lepo.

Vaša supruga prati modu, da li utiče na vaše odevanje?

Ona to zaista voli i dosta dobro poznaje pa je zaista uvek vodim sa sobom kad treba osvežiti garderober. Ipak, kad se meni stvarno svidi neki komad garderobe, kad znam da ću u njemu da se osećam lepo, ne prihvatam njene sugestije nego kupujem. 

Pokazalo se da ste bili trendseter u još jednoj stvari koja je uzela maha: mlađi ste od svoje supruge. Kad ste sklapali brak, toga uglavnom nije bilo, a sad je prilično rasprostranjena pojava...

Ako su se svi ti ljudi stvarno ugledali na mene, to im je pametno, pošto smatram da imam predivan brak. Šalim se. Sa četrnaest godina ostao sam bez oca, upao u mašinu, počeo da radim s muzičarima, da pregovaram s ljudima iz ćaletove generacije i paralelno završavao školu. Morao sam da razmišljam da li će me neko platiti ili neće, ipak sam vodio brigu o porodici jer tu su bili brat, majka, baba, deda i pradeda. Dok su moji drugovi posle škole išli na fudbal, ja sam išao na probu, pa na svirku. Sa petnaest ili šesnaest već sam bio dosta zreliji od svoje generacije. Počeo sam da se družim sa ekipom starijom od sebe deset ili petnaest godina, koja me je vodila kao maskotu u klubove i diskoteke. Ušao sam u životna iskušenja mnogo ranije od svoje generacije. Sa dvadeset godina u glavi sam već imao četrdeset. Do tad imao sam samo jednu devojku koja je bila moje godište, sve ostale bile su starije. Prosto, s mojim godištem nisam mogao da nađem zajednički jezik i teme. Moja sadašnja supruga starija je od mene sedam godina i desilo mi se da sam gotovo odmah osetio da je to ono pravo. Počeli smo da se zabavljamo 10. juna 2006, a 9. juna 2007. bila nam je svadba. Od tada pa do danas naš brak je iz dana u dan sve bolji. 

Tekst: Igor Karanov

Zapratite ELLE na Instagramu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>>https://www.instagram.com/elleserbia/

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity