Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Intervju

ELLE intervju sa Katarinom Sharon: O prirodnosti, telu i samopouzdanju

Autor taradjukic
Autor taradjukic

O prirodnosti, onoj pravoj, koja podrazumeva ljubav prema sebi, ali i svom okruženju, o biljnoj ishrani, samopouzdanju i telu, razgovaral je Elle Active urednica Iva Parađanin sa fotografkinjom i odnedavno Youtube blogerkom Katarinom ...

Izvor: Foto: Danilo & Sharon

Kada pustite neki od novih videa koji je fotografkinja Katarina Sharon nedavno počela da snima o svom životnom stilu, kuvanju i navikama, vrlo lako se navučete na smirenost i staloženost prijatnog glasa koji jednostavne reči kao što su „badem“ ili „bukovača“ izgovara tako bogato, zvučno i oplemenjeno. Takvom energijom da čim ih čujete, zažmurite i zamislite da ste sami, slobodni i goli u nekoj šumi prepušteni svojim čulima. Ukoliko vas njen glas ne hipnotiše, to će sigurno učiniti razigrani pokreti njenih ruku dok objašnjava ili meša najnoviju zdravu poslasticu. Ona je prirodna, a njena prirodnost podrazumeva tu reč u onom pravom iskonskom obliku: neguje sebe koliko i prostor i zemlju na kojoj živi.

Ti si pre svega fotografkinja i polovina dvojca Danilo & Sharon koji evo već nekoliko godina postavlja nova načela wedding fotografije prikazujući u prepoznatljivom stilu najintimnije i najemotivnije trenutke ljudi. Postali ste poznati širom sveta, ali kada se u tebi probudila želja za dokumentovanjem vizuelnog?

Fotografija me je interesovala još od osnovne škole, ali nikad mi nije delovalo da ću se baviti njome, mislila sam da ću raditi nešto „ozbiljnije“. Međutim, kada sam upoznala Danila, počinje naše igranje fotografijom. On me je stalno fotografisao, tako da sam dve godine bila isključivo ispred objektiva. Bila sam deo kreativnog procesa, pomagala mu u osmišljavanju ideja. Jednom se desilo da je neki par bukirao i snimanje i fotografisanje, pa sam tada uskočila da mu pomognem i od tad više nisam ispustila aparat iz ruke.

Kako ti je bilo da se sada ponovo nađeš ispred Danilovog objektiva i to u ovakvom izdanju? Kako si se osećala tokom fotografisanja?

Osećanja su mi bila pomešana. Na dan fotografisanja dobila sam menstruaciju, što me uvek naduje i doda mi nekoliko kilograma više, pa sam pomislila: „Zašto baš sada“, ali onda sam shvatila da je to potpuno prirodno i da sam to zapravo prava ja, to je proces kroz koji prolazim na mesečnom nivou, sastavni deo mene. Prijalo mi je što sam baš ispred Danilovog objektiva i to je dodatno činilo da se osećam lepo. Koliko god volim svoje telo i imam samopouzdanja, čudno sam se osećala jer sam skroz naga, iako sam se ogolila pred suprugom. Ali, bilo je pre svega veoma oslobađajuće i inspirativno i meni i njemu.

Glavni motiv na vašim fotografijama, ali i nešto na šta prvo pomislimo kada vidimo vas dvoje jeste ljubav. Koliko ti je ona važna u odnosima, a šta je sa onom ljubavlju koju gajimo prema sebi? Da li se sa njom rađa ili se stiče i na neki način uči?

Meni je ljubav sve. Celo detinjstvo maštam o tome kako ću se zaljubiti. Moj svet vrti se oko te sile i ona je moja glavna pokretačka snaga: ljubav prema Danilu, prema prirodi, sebi i ljubav koju fotografišem. Svuda je oko mene i smatram je jedinim smislom života. Velika je stvar što sam još kao mala imala tu svest da treba da volim sebe. Gajenje tog osećanja bilo mi je podrazumevajuće. Ali, tokom života usput sam učila kako da to ostane tako i kako da radim na sebi da bih bila što zadovoljnija. Naravno da sam imala periode krize i negativnih misli o sebi za koje ne mogu da učinim da nestanu, ali mogu da ih suzbijem. To je proces i rad, drago mi je što se i u psihologiji, ali i u nekim mejnstrim tokovima sve više zagovara ta filozofija i da ljudi mogu da nauče da zavole i prihvate sebe. Nažalost, baveći se ovim poslom veoma često nailazila sam na ljude koji nemaju samopouzdanja, kada ste iza objektiva to lako primetite. Neretko sam to viđala i kod vrlo ostvarenih osoba za koje misliš da im je ceo svet pod nogama i to mi je pokazalo da ljudi zapravo češće zaziru od fotografisanja i imaju manjak samopouzdanja kada je o njihovom telu, a ne o njihovoj profesionalnoj ili mentalnoj ostvarenosti reč.

Foto: Danilo Vasić

U poslednje vreme usled situacije intenzivno se baviš i modnom fotografijom. Da li ti se čini da se tu neki standardizovani kanoni lepote menjaju? Da to više nije jedna te ista ukalupljena modna lepota? Kako bi volela da moda vizuelno izgleda kada govorimo o samom telu?

Dok nisam počela da se bavim modnom i komercijalnom fotografijom, nisam bila sasvim svesna koliko je nama zapravo nametnuto i koliko je imperativ da težimo tome što se predstavlja kao ideal. Kada sam se suočila s tim, rešila sam da i sama srušim u glavi te zacrtane standarde koji uopšte nisu moji. Pre toga, na početku dvadesetih, imala sam kalup u glavi kako želim da izgledam, a onda sam shvatila da to nije moja vizija, već neka veštačka, vladajuća, kojoj bi navodno trebalo svi da težimo. Srećom, mislim da se danas to menja. Različitosti se sve više predstavljaju u svetu mode i fotografije, one dolaze u prvi plan kao nešto što treba pokazati. Mislim da modnom scenom treba da vlada realna slika, da se žene prikažu onako kako zapravo izgledaju. Ono što naglašavam kao prioritet kada je o izgledu i samopouzdanju reč jeste da ljudi treba da budu zdravi. Ako o nečemu treba da brinemo i da na tome zasnivamo samopouzdanje, to je upravo zdravlje, ono je najbitnije od svega.

Na svom video blogu koji si pokrenula na Youtubeu govoriš o tome koliko ti je trčanje promenilo život i koliko je fizička aktivnost važna i povezana sa pričom o zdravlju iza koje stojiš.

Naviknuta sam na pokret. Trenirala sam odbojku kao mala i uvek sebe smatrala sportistkinjom. Tokom trudnoće dosta sam se ugojila, telo mi je bilo neprepoznatljivo. Pred sam porođaj, u devetom mesecu, stomak mi je popucao i dobila sam puno strija. Posle porođaja potpuno sam zanemarila sebe i svoje telo, bila sam više okrenuta detetu, što je i normalno. Onda je došlo do tačke da sam se toliko ugojila da mi je bilo veoma neprijatno u svojoj koži, ne samo zbog izgleda. I kada sam sebi izgledala najgore, Danilo je bio tu, delio mi komplimente i podržavao me, to mi je mnogo značilo. Desio se trenutak da smo radili neko venčanje i trebalo je da potrčim, ali sam se nakon stotinak metara toliko umorila da nisam mogla da se pokrenem. To je za mene bio veliki šok, kao i veliko otrežnjenje da moram da uradim nešto sa svojom snagom. Imala sam 23 ili 24 godine, a nisam mogla da se pokrenem. Nedugo zatim, prošli smo pored nekog izloga u Amsterdamu i ja sam se pogledala i počela da plačem, nisam mogla da se zaustavim jer nikad nisam zamišljala sebe kao takvu. Ne samo da sam razmišljala o izgledu, nego i do čega gojaznost može da dovede. Definitivno, ako ne mogu da potrčim, znači da nisam zdrava. Tako sam počela da istražujem odakle da krenem i korigovala sam ishranu, a kasnije započela sa trčanjem i treninzima sa težinama u teretani. U tom trenutku cilj bio mi je da izgledam bolje, ali kako je vreme odmicalo, shvatila sam da vežbanje treba da bude sastavi deo života. Na treninzma sam saznala puno stvari o svom telu, naučila pravilno da se krećem i prvi put čula za stanje koje imam godinama, a nisam ni znala šta podrazumeva, a to je hipermobilnost.

Osim fizičke aktivnosti, kako si pomenula, biljna ishrana znatno je uticala na tvoje životne navike.

Odrasla sam u domaćinstvu gde je baka kuvala i uvek sam bila uz nju. Sam čin kuvanja u našoj kući bio je nešto oko čega se vrteo dan. Tu se nešto sprema, a onda se cela porodica okupi i jede. Kada sam upisala fakultet, jedva sam čekala da imam svoju kuhinju i da pripremam svoja jela, čak sam otvorila i blog za studente „Jedi, uči, voli‟ gde sam pisala neke recepte za jela čija priprema ne zahtevaju puno vremena i novca. Tu sam se istinski predala kuvanju i mnogo ga zavolela. Kasnije, kad smo se preselili u kuću, bilo mi je veoma važno da kuhinja bude otvorena i velika, da ljudi tu mogu da se druže i cirkulišu. Neshvatljivo mi je što je kroz istoriju žena mahom bila skrajnuta u nekoj maloj skrivenoj kuhinji gledajući u zid dok kuva, dok ostali sede u drugoj sobi i druže se. Kuhinja nam je glavni deo kuće i na to nas je inspirisala Švedska sa svojim enterijerima dok smo tamo živeli. U njoj se provodi najviše vremena i ona je centar socijalnih dešavanja, a ne samo mesto gde se sprema hrana. Nakon što sam otkrila neke devojke na Instagramu, rešila sam da isprobam biljnu ishranu, pratila sam njihove recepte, ali i ono što se krije iza veganstva kao i njegovu povezanost sa očuvanjem prirode. Dve godine bila sam vegetarijanka, a sada sam 99 odsto veganka, osim u nekim specijalnim trenucima kada mi baka nešto spremi i kada zbog ljubavi ne mogu da je odbijem. Uživam u tom obroku i pažnji sa kojom je spremljen, tada, recimo, pojedem i sir. Svojim blogom želim da približim ljudima vegansku ishranu jer se o njoj malo zna i dosta je diskriminisana u ponudi u ugostiteljskim objektima. Volela bih da pokažem kako su ta jela ukusna i hranljiva, ali moja misija nije da ljude nateram da postanu vegani, već da bar jedan obrok sa mesom zamene nekim mojim receptom.

Ceo intervju pročitajte u Body dodatku majskog ELLE magazina koji je u prodaji na kioscima širom Srbije.

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity