Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

COKA BROZ ZA ELLE O POZORIŠTU, PARIZU I IZAZOVIMA: ''Treba da odbacimo predrasude koje su nam usađene na Balkanu''

Izvor Elle

Na društvenim mrežama je više nego poznat pod pseudonimom Coka Broz, dok o detaljima njegove karijere malo ko zna. Televizijski i pozorišni producent, Ljubomir Dorontić specijalno za Elle otkriva više o pozorišnoj produkciji, bitnim koracima, ali i evropskim projektima.

 COKA BROZ ZA ELLE O POZORIŠTU, PARIZU I IZAZOVIMA: ''Treba da odbacimo predrasude koje su nam usađene na Balkanu'' Izvor: Monika Pavlović

Kada si prvi put poželeo da se baviš današnjim pozivom pozorišnog producenta?

Mislim da se ta želja rodila još u gimnaziji, kada sam organizovao, tj. napravio predstavu za festival Pozorišni susreti gimnazija Srbije, iako me je posao kasnije odvukao ka televizijskoj produkciji. 2015. godine na kafi sa svojom prijateljicom Tamarom Dragičević, na njen predlog, došli smo na ideju da zajedno napravimo predstavu koja bi konceptualno bila drugačija i koja se ne bi izvodila u pozorištu. Tako smo godinu dana kasnije sa svojom ekipom realizovali predstavu Osvrni se u gnevu engleskog pisca Johna Osborna koja je bila izvođena u jednoj kući u Šafarikovoj ulici. Tada sam shvatio da je to to i da sa televizije želim da pređem u pozorišnu produkciju. Tamara HVALA, prvi put javno.

Kako se postaje pozorišni producent?

Pozorišni producent se ne postaje, osećaj za organizaciju, kreativu i psihologiju ličnosti, ili imaš u sebi ili ne. Veoma je bitno da vidiš stvari, kako očima publike, tako i očima umetnika, da na osnovu toga izbalansiraš stvari i onda si definitivno na dobrom putu, putu uspeha projekta.

Šta tvoj posao tačno podrazumeva?

Uf, dobro, ali komplikovano, pitanje. Šalu na stranu, ali definitivno sve. Kompletnu organizaciju, logistiku i realizaciju projekta. Ne znam da li je komplikovanije i zahtevnije u pripremnom delu ili u momentu nakon premijere, kad se vaga da l’ ćeš biti pokojnik ili pobednik. Svakako je posao dosta uzbudljiv, inspirativan, kreativan, ali i stresan, mada, kad se sve sabere i doda umetnička sloboda, kao i svako čestitanje publike nakon izvođenja - ne bih ga menjao ni za šta.

Da li ovakva vrsta posla može da se nauči ili je ipak reč o prirodnom talentu uz izraženu socijalnu inteligenciju?

Može da se nauči, ali ako to nemaš u sebi, onda je tvoj maksimum da budeš organizator na istom. Biti producent zahteva ozbiljan nivo socijalne inteligencije isključivo zbog koordinacije različitih profila ličnosti kao i temperamenta. Jer, kada je mnogo ljudi na projektu i svako krene sa onim „najbolje što zna“ ako ne izbalansirate, može da nastane haos. Zato je bitno da se na početku jasno postave pravila i uz praćenje projekta, iz ekipa izvlači ono šta je najbolje za dobrobit svih.

Koji ti je bio najveći poslovni izazov?

Napraviti predstavu u hotelu i opravdati da radite umetnički projekat, a ne tezgu, što je na početku bilo teško, ali besprekorna gluma kolega pokazala je i dokazala (posle pet godina izvođenja predstave Hotel 88) da nije bitno gde se igra, već ko igra.

Sa lokalnim pozorišnim komadom gostujete u Parizu. Recite nam nešto više o ovom projektu?

U saradnji sa Ministarstvom inostranih poslova i Srpskim kulturnim centrom u Parizu gostovali smo sa obe naše predstave koje su ovde na stalnom repertoaru - Scene iz bračnog života i predstava Hotel 88. Cilj projekta bio je da naša dijaspora dobije kulturni sadržaj na svom jeziku, što inače Ministarstvo jako kvalitetno radi u našem centru u Parizu. Samo ću vam reći da su na našem poslednjem izvođenju u publici bili studenti iz Zagreba koji su bili oduševljeni kad su čuli da u Pariz dolazi predstava sa balkanskog govornog područja i nakon izvođenja pitali su: „Kad ćete opet?!“. Reakcije su svaki put fenomenalne, toliko da se traži „karta više“.

 COKA BROZ ZA ELLE O POZORIŠTU, PARIZU I IZAZOVIMA: ''Treba da odbacimo predrasude koje su nam usađene na Balkanu'' Izvor: Monika Pavlović

Koliko ste upoznati sa francuskom pozorišnom produkcijom. Koliko se razlikuje naša od njihove?

Imao sam priliku da pogledam nekoliko komada, isključivo zbog kreativnog utiska - jer jezik još ne znam toliko dobro da bih razumeo tekst, ali dovoljno da kroz glumački pokret razumem kontekst radnje. Razlika je ogromna, ali s obzirom na to da su oni preteče vaninstitucionalnog pozorišta, i da su im mogućnosti mnogo veće, mogu samo da kažem kako smo na dobrom putu da lagano možemo da stanemo na iste daske jer Srbija ima glumce čiji talent može da parira svetskim kategorijama, što je najbitnije u svakom projektu. Niko neće komentarisati scenu, već glumu, a tu smo već visoko kotirani.

Koja je vaša omiljena pozorišna predstava?

Gospođa Ministarka od neprevaziđenog Nušića. Gledao sam je ni sam ne znam koliko puta i u kojim sve podelama, ali definitivno omiljena mi je RTS-ova TV komedija sa Milenom Dravić u ulozi Živke ministarke. S obzirom na to da mi je to bila jedna od prvih snimljenih VHS kaseta, mislim da se tu rodila prva ljubav prema pozorištu. Takođe, Gospođa ministarka nalazi se na mom spisku komada koje želim da realizujem u svojoj produkciji i interpretaciji u skorijoj budućnosti.

Najlepše iskustvo u dosadašnjoj karijeri? A neka zanimljiva anegdota?

Učešće na Festivalu duodrame u Topoli, na kome smo sa predstavom Scene iz bračnog života osvojili sve nagrade. To mi je bilo prvo priznanje sa ekipom sa kojom radim i osećaj je bio predivan. Jer kad ekipa koja se bavi vaninstitucionalnim pozorištem dobije nagrade u konkurenciji sa institucijama, priznanje je još veće. Što se anegdota tiče, bilo ih je onoliko, pogotovo sa glumcima, sa kojima nikada nije dosadno. Ali jedna mi se urezala u sećanje, iako tada nimalo nije bila smešna. Imali smo predstavu u Novom Sadu, i moje zaduženje bilo je da donesem kostime i rekvizitu, kao i svaki put. Kako sam ceo dan bio u haosu, otišao sam samo da preuzmem torbu i kofer, i u jurnjavi krenuo put Novog Sada, i kako su bili neki radovi, stižem u „minut do“, presrećan jer nisam zakasnio, donosim kofer i torbu na scenu i otvaram, a unutra - prazno. U trenutku shvatam da sam uzeo pogrešan kofer… Glumci su hteli da me ubiju, ali kako smo imali 15 minuta do početka predstave, nisu imali vremena za to. Kao pravi profesionalci improvizovali su sve šta su mogli, a to veče gluma je bila nikad bolja, tako da su mi ubrzo oprostili iako nisam znao gde se nalazim tokom cele večeri!

Smatrate li da su glumci i ljudi iz sveta pozorišta zaista, kako kliše nalaže, najsujetniji ljudi na svetu?

Ne volim nikakve klasifikacije. Nekako sam od malih nogu vaspitan da ljude prihvatam i da im podjednako dajem šansu, pa na osnovu toga stvorim sliku. To možda nije dobra metoda, ali sve to budu životna iskustva iz kojih treba da izvlačimo najbolje, gde sebe gradimo kao bolje ljude. Zato treba da radimo na tome da izbacimo predrasude iz sebe koje su nam rođenjem na Balkanu usađene.

Recite nam nešto o svojim budućim projektima?

Period pandemije sve nas je vratio mnogo koraka unazad kad je reč o budućim projektima. Kako se bavim pozorištem koje nije u instituciji, sve je dvostruko teže. Pre svega naći sponzore koji će podržati nešto što ne znaju šta je, ali vam veruju na reč, pa opravdati sve to, a ne znamo da li će nas sutra zatvoriti, pa sve tako ukrug. Nekako dve godine kasnije osećam da se trenutak „novih projekata“ približava. I svakako mi je u planu da krenem sa realizacijom jednog koji sam započeo 2019. Reč je o multimedijalnom projektu, miksu pozorišta, muzike i filma, nečemu što kod nas do sada nije rađeno. Ne bih ništa još da otkrivam, ali samo ću vam reći da je period projekta inspirisan Jugoslavijom, blagostanjem i osamdesetim godinama na ovim prostorima. Duboko verujem u njega i mislim da će poruka biti od velikog značaja za period koji je iza nas, kao i za budućnost i generacije koji dolaze.

I za kraj, koju ste najinteresantniju životnu mantru čuli kao repliku na pozorišnim daskama, a da se danas verodostojno njom vodite?

Ima ih više, ali bih izdvojio jedan iz komada Derviš i smrt od Selimovića: „Bio sam čovek sa onim od juče, i hoću da budem čovek sa ovim od danas, drugačijim, možda i suprotnim, mada me to ne buni, jer čovek je promena, a zlo je ako ne poslušamo savest kad se javi“. Kao što rekoh - bez predrasuda i unapred formiranih slika o nekoj ličnosti ili nekom koga već znate, zbog nekih određenih postupaka. Svima će nam život biti lepši ako uvedemo malo veći prag tolerancije, kompromisa i poštovanja, a pre svega toga - da se slušamo međusobno i da gradimo odnos dvosmerne ulice, kako u ljubavi, tako i u prijateljstvima.

 Televizijski i pozorišni producent, Ljubomir Dorontić specijalno za Elle otkriva više o pozorišnoj produkciji, bitnim koracima, ali i evropskim projektima. Izvor: Monika Pavlović

Možda će vas zanimati

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity