Još
Izdanje: Potvrdi
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Intervju

ELLE intervju sa Massimom Savićem: ''Nastojim što veselije ići kroz život, svestan njegove veličine''

Autor Tara Đukić
Autor Tara Đukić

O velikom koncertu na Tašmajdanu 18. septembra, Beogradu, ratu, budućnosti, ali i modi - u nastavku pročitajte razgovor Massima i naše web urednice Tara Đukić, specijalno za ELLE.

Izvor: Marko Grubišić

O Massimu je tokom četiri decenije karijere mnogo rečeno, a ono što nije, spoznali smo u njegovom stvaralaštvu čija je glavna okosnica emocija. Njegov glas je sve - i snaga, i ljubav, i mudrost, a Massimo čuva svoj ''mali krug velikih ljudi'', ide veselo kroz život i uvek se daje do kraja. 

Iščekujemo Vaš veliki koncert na Tašmajdanu 18. septembra, ali i 20. septembra na Paliću. Kakve uspomene vas vežu za Beograd?

Jako puno lepih uspomena imam iz Beograda. Naš prvi nastup u Beogradu je bio u SKC-u. U to vreme menadžeri su počeli da uvode neke nove stvari, pa su se događali i postkoncerti za koje nisu mnogi znali. Tako da, kada smo imali naš prvi koncert u SKC-u, malo smo se odmorili i odmah produžili na Akademiju da tamo damo još jedan koncert. Beograd je nekada bio glavni grad jedne zemlje u kojoj smo svi živeli i nisi ga mogao zaobići ako si hteo da budeš prisutan. MESAM je bio vrlo jak festival, a sećam se i jednog izbora za pesmu Evrovizije kada sam bio sa pesmom ''Samo jedan dan'', Josipa Lisac je pevala ''Dunav'', Bebi ''Milo, malo zrno nežnosti''. Bilo je tu jako dobrih pesama. Dʼ Boysi, Mandić, da ne govorim... I mi smo se svi znali, svi smo se družili, bili smo željni druženja – nije bilo interneta, Facebook-a... Tako da, Beograd je bio vrlo važan, vrlo veseo i vrlo kreativan grad.

Koliko se Beograd promenio od tog vremena?

Drastična je razlika u celom svetu, tako da ne mogu govoriti samo o Beogradu ili Zagrebu. Celi svet se jako promenio. Ravnoteža svetskih sila se potpuno promenila. Osamdesetih je Kina bila zemlja riže i ljudi odevenih u istu odeću, a pogledajte danas Šangaj i sve je jasno. Doktrine koje su nekada valjale više ne vrede. Kapitalistička priča da socijalizam ne valja više ne stoji – najbogatije zemlje sveta su socijalističke: Norveška, Finska, pa i Švedska, Kina, sad će i Indija krenuti tim putem, a na kraju će, predviđam, Afrika za 20 godina izgledati kao danas Kina. Strašno se brzo napreduje i narodi su sve svesniji svojih resursa i ne daju ih kolonizatorima. Sve se promenilo, ali ne zna se šta je tu bolje. Ja volim što sam tu danas – to mi je drago.

Kada razmišljate o budućnosti na taj način, je l' vidite optimističan scenario ili ste zabrinuti za naredne generacije?

Zabrinut sam jer je čovek zaboravio da je dobro ganjati zaradu, ali da je šteta od te velike zarade mnogo veća i skuplja. Klimatske promene će nas satrati, a sve se to dogodilo da bi se zaradila lova na fosilnim gorivima. U svakom slučaju, živim u današnjici, srećan sam što sam tu i svestan sam veličine poklona koji sam dobio i koji se zove Život, i nastojim što veselije ići kroz njega.

Pored vaše izvrsne muzike, spotova i produkcije, uvek se izdvajao vaš prepoznatljiv, drugačiji i avangardan stil. Koliko je moda za vas važna, je li ona deo vašeg načina života?

Uvek mi je bila važna. Ja sam odmalena voleo odela. Ja sam odmalena voleo dobru cipelu. Ja sam od malena voleo čarapu od konca a ne od sintetike, a svemu tome me podučavao moj deda, nono Đovani. Moj deda se ponosio kad je govorio: ''Vidiš Masimo, ove cipele su stare 40 godina, a izgledaju nove-novcate''. Tako da me on još od malih nogu učio o kvalitetu tkanine – kako se ona oseća, kako se dira i kako se tkanina voli. I kako biraš šta ćeš staviti na sebe. Kada sam bio mnogo mlađi onda sam strašno voleo dodir svile na telu, voleo sam svilene košulje jer mi je nekako godilo, osećao sam se divno. Tako da nije to bilo radi posla, ja sam tako izgledao i na ulici. Danas sam puno opušteniji nego na stage-u, a i na stage-u sam puno opušteniji nego nekada, ali nekada te granice nisu postojale.

Čitavim generacijama odrasloj u bivšoj Jugoslaviji ostali ste spona sa jednim lepšim, bezbrižnijim vremenom. Kako gledate na prošlost, budi li se u vama neka seta ili pamtite samo najlepše?

Pamtim i dobro i loše, i to loše što se događalo nije na meni ostavilo nikakvoga traga. Samo mislim da smo tada bili puno zadovoljniji nekim materijalnim stvarima do kojih smo mogli doći jer je izbor bio neprevelik, i bilo nam je dovoljno ono što imamo. Danas je izbor apsolutno neograničen i čovek se izgubi u tome, a mene je to vreme naučilo da znam šta hoću, a ne da znam šta neću. U svakom slučaju, samo lepo je ostalo u meni. Bilo je to jedno vreme koje je bilo specijalno, kada su mladi mnogo više komunicirali, nije bilo mobilnog telefona, Facebooka, Instagrama, ničega. Mi smo se nekada morali sretati, komunicirati, sasvim neko drugačije vreme, ali meni drago. Ta interakcija među ljudima činila ga je zdravijim.

U jednom intervjuu ste rekli da ''ginete za svaki ton''. Jeste li i dalje perfekcionista i kako se to odražava na vas i vaše stvaralaštvo?

Nekada sam umeo da budem neko od kompromisa, pa bih radio do perfekcije nekoliko pesama koje su mi bile najviše ''pri srcu'', a ostalo bih odradio onako. Danas više toga nema, danas svaka kompozicija na kojoj radim mora biti ta za koju ''umirem'', za koju garantujem. Otkad sam postao tako beskompromisan, od tada je krenula kompletna revitalizacija mog života i u duhovnom i u materijalnom smislu. Totalna je konsolidacija.

Izvor: Marko Grubišić

Kada se osvrnete na svoj dosadašnji život, koji je bio vrlo živopisan i buran, koja je bila glavna prekretnica?

Ja sam sebi bio napravio jedan idealan svet koji me okruživao i onda, u jednoj zemlji gde je parola ''Bratstvo i jedinstvo'' bila vrlo važna, krene nešto tako ružno, ogavno i brutalno kao što je rat. To je bila ta prekretnica iz koje sam mnogo, mnogo, mnogo naučio. Nažalost, to me naučilo da ne verujem potpuno svima, da budem mnogo rezervisaniji i zatvoreniji nego što sam inače bio. Čovek je pokazao svoje najgore lice, a ja sam mislila da to nikad neću videti i da to postoji samo u školskim knjigama i crno-belim dokumentarnim filmovima. Trebalo se tome odupreti i zadržati sreću i volju za radom, za prijateljima... Tada sam sazreo, tada sam odrastao i to vrlo naglo, kao dete kada odraste od traume.

Vaše pesme i koncerti poznati su po snažnoj emociji. Da li ste se nekada osećali iscrpljeno od tog davanja i ogoljavanja publici?

U trenutku izlaska na binu imam na primer 75kg, u trenutku kada završim koncert imam 73kg. U dva sata izgubim dve kile. To ja zovem unutrašnjim sagorevanjem, kada se stvarno daješ, i svi koji su bili na našim koncertima to znaju. Ja idem do kraja, ne menjam ni intonacije s godinama. Moraš se pomučiti da doneseš pesmu, jer ako se ne pomučiš, onda si nekako hladan izvođač, niko se neće naježiti. Ja volim da i sebe, a i publiku dovodim ''do ruba provalije''. Hoćemo li moći to izdržati? I uvek izdržimo (smeh).

I kako onda izgledaju dani posle koncerta, kako se oporavljate?

Vrlo teško dolazim u normalu, moram se dobro nahraniti sledećih dana, ali adrenalin radi. Kada su koncerti u nizu i kada taj niz stane, onda mi treba barem nedelju dana da iz pete, šeste brzine odem u ler. Polako, užasno se polako smirujem.

Na koji način uspevate da sačuvate svoj mir i privatan život u današnje vreme?

Zato što živim privatno. Ja ne izazivam fotografe i snimatelje, pa se onda žalim kad me snime, ja ne tražim to. Ja sam jednostavno povučenija osoba, jer smatram da sam vrlo isturen kada radim to što radim i samo bi mi još falilo da mi dolaze u kuću i da me snimaju dok šetam psa, dok jedem i ne znam šta sve radim. Meni je dovoljno to koliko sam prisutan. Muzičar treba biti prisutan svojom muzikom, a ne time koji je auto kupio, je li bio na operaciji, nije bio na operaciji, to je sve potpuno nevažno. Hajdemo da vidimo koliko pesama stoji iza tebe, to je tvoja vrednost, to je tvoj bitkoin.

Prošle godine, u vreme pandemije, održali ste i prvi hibridni virtuelni koncert u Hrvatskoj, u dvorani Lisinski. Hoćete li se preusmeriti ka ''digitalnim vodama''?

Ako bude bilo potrebno, apsolutno i tako. Država je tada činila sve da se koncert ne dogodi. Najpre nam je rečeno da možemo prodati 900 karata, onda 500, a onda su smanjili na 250 karata. Sva sreća da su mnogi iz tima shvatili da se ovo neće dogoditi ako svi ne smanjimo honorare i ne odustanemo od njega. Mislim da ću i ubuduće tako raditi, ako ne budu dozvoljavali veći broj ljudi, nema problema. Napravićemo za 200 ljudi koncert, njima će biti predivno, mi ćemo se osećati dobro jer imamo neku publiku. Recimo kad imamo probu - dovoljno je da jedna osoba dođe i mi već imamo koncert za tu osobu, više nismo sami, hoćemo da se pokažemo... Tako da i tih 200 ljudi koje je bilo u Lisinskom pevalo je kao da ih je 2000. Ljudi koji su bili kod kuće su imali izvrsnu sliku, režiju i zvuk, i ja sam bio strašno ponosan na taj koncert. Sve smo napravili kako treba.

Ipak se nadamo da ćemo imati mnogo više Vaših live koncerata.

Ma da, ali Tašmajdan će biti poseban, to obećavam svima!

Izvor: Marko Grubišić

Intervju: Tara Đukić

Najnovije

Najpopularnije

Moda

Celebrity