ELLE INTERVJU SA MIŠOM OBRADOVIĆEM: ''U društvu u kom živimo, kreativnost, maštovitost i individualnost se ne podstiču''

Kada i kako je nastala tvoja prva fotografija? Kako si odlučio da kreneš fotografskim stopama?

Posle studija živeo sam još pet godina u Parizu gde sam radio i kalio zanat radeći sa mnogim prestižnim imenima iz sveta mode da bih se posle, sticajem okolnosti, vratio za Beograd i zapravo nastavio gde sam stao devet godina ranije.

Zaslužan si za mnoge modne naslovne strane i editorijale, kako danas gledaš na to?

Sa distance od skoro 30 godina od prvih naslovnih strana i ovoliko iskustava u međuvremenu, bez lažne skromnosti mislim da uopšte nisam loš i da sam sve zaslužio. Važno je da znam da nisam najbolji i da uvek mogu bolje, i što je još važnije, da želim da budem bolji. Da se širim u pogledima na modu i na ljude koji stanu pred moj objektiv. Inspiracije mi ne nedostaje i još imam želju za novim pristupima. Možda bi bilo pravednije postaviti ovo pitanje onima koji gledaju na moj rad iz ugla posmatrača.

Da li se sećaš prvog slikanja, prve treme i osobe koja je stajala ispred objektiva?

Ja zapravo nikad nisam imao tremu jer je moja ljubav prema mom poslu toliko velika da ja samo imam uzbuđenje i želju da uđem u proces… tu nema mesta tremi. Prva osoba koju sam fotografisao i koja me je inspirisala bila je moja baka Tamara Polonska, prvakinja baleta Narodnog pozorišta, koja je svojom harizmom, držanjem i lepotom učinila da shvatim koliko taj ceo proces i ta profesija može biti zanimljiva, kreativna, emotivna i koliko sebe, uz pomoć drugih koje slikam, mogu da dam.

Da li imaš neki rad koji je za tebe stvarno nešto posebno?

Svakako je to sada već čuvena fotografija Rotkvice koju sam priložio za izložbu 155 godina fotografije u KC grada Beograda, negde na samom početku karijere - početkom devedesetih i to iz dva razloga. Prvi, jer sam tu nekako skrenuo pažnju, pre svega modne javnosti, na sebe i svoj izraz, a drugi da je to jedno od prvih foto sessiona sa tada veoma mladom i perspektivnom manekenkom Zoranom Kostić. Što bi rekli, the rest is history. A kada je reč o meni i Elle-u, ovo pitanje je takođe veoma važno za mene! Prva domaća naslovna strana, reč je o trećem ili četvrtom broju našeg izdanja, takođe je rad na koji sam izuzetno ponosan.

Koliko je teško biti modni fotograf u Srbiji i kako gledaš na današnju modnu scenu?

Poslednjih godina ne samo da je teško, nego je pomalo i bespredmetno. Da biste se bavili modnom fotografijom, jedan od ključnih elementa jeste moda u svim svojim segmentima. Pre svega, ako nemate brendove dostupne na tržištu, teško je napraviti nešto što zaista ima smisla. Ako govorimo o editorijalima, što bi trebalo da bude highlight za jednog modnog fotografa, onda vam je neophodan odličan modni urednik, a to je tek u Srbiji u poslednjih nekoliko godina kategorija koja se traži lupom. U društvu u kome živimo, kreativnost, maštovitost i individualnost se ne podstiču, što su verovatno i razlozi odumiranja modne scene u Srbiji.

Nedavno si dobio nagradu za najboljeg regionalnog fotografa. Budi iskren, da li si je očekivao?

Ni najmanje! Nije mi padalo na pamet da neko u regionu uopšte zna moje ime, bez obzira što sam tokom svih ovih godina objavljivao editorijale u mnogim prestižnim modnim magazinima u susednim zemljama i, naravno, sarađivao sa regionalnim zvezdama. Na samoj dodeli u Splitu, upoznao sam urednike magazina i druge modne delatnike iz regiona koji su mi rekli da već godinama prate ono što radim, što mi zaista mnogo znači. S obzirom na moje godine i neka prošla srećnija vremena kojih se veoma dobro sećam, sama činjenica da sam nagradu primio u Splitu, intimno mi budi nadu da su srećna vremena opet pred nama. Veliku zahvalnost, ne samo na nagradi, nego i na ideji uopšte, dugujem MGF-u i posebno Gianni Apostolskoj, pokretaču ove manifestacije. Nadam se da ćemo uskoro u svim društvenim segmentima razviti takve odnose i graditi jedan region baziran na na poštovanju, ljubavi i podršci. To bi svima donelo samo dobrobit, korist, a pre svega neizmeran osećaj sreće. Bar je to osećaj koji ja nosim iz Splita.

Koliko su se danas potrebe modne fotografije promenile u odnosu na prošlost?

Mislim da su potrebe ostale iste, ali su se pristupi, a i trendovi, promenili. I hvala bogu da je tako jer tako je jedino moguć napredak i različitost. Meni lično ne dopadaju se mnoge stvari, ali ako gledamo šta se dešava na svetskom nivou, važno je primetiti da dobre stvari uvek opstanu i prevaziđu vreme u kojem su nastale. Najveći problem trenutno je ogromna produkcija, brze ciklične eksploatacije fotografija, što zapravo dovodi do gubitka kvaliteta.

Kuda želiš da te u narednim godinama život odnese?

Na neko lepše, kreativnije i srećnije mesto, ali nikada predaleko od fotografije.