OLIVERA PARLIĆ ZA ELLE: ''Svojim najvećim uspehom smatram to što nisam izgubila nadu i veru''

Od 1997. godine svoje radove izlagala je kako u Srbiji, tako i u inostranstvu. Pored samostalnih izložbi izlagala je takođe na Oktobarskom salonu, učestvovala je u projektu Out instituta za umetnost u javnom prostoru u Austriji, kao i na Štajerskoj jesenjoj izložbi 2009. godine u Gracu u Austriji. Godine 2017. predstavila je svoj rad u Kineskom muzeju umetnosti u Šangaju u okviru izložbe Voyage - Putovanje kroz srpsku modernu umetnost.

To što uprkos svemu nisam izgubila nadu i veru.

Koji trenutak u karijeri je za vas bio najbitniji?

Rekla bih da je reč o dva momenta. Prvi kada sam odlučila da ostanem ovde i drugi kada sam počela da se bavim pedagoškim radom. Onaj ko odluči da se bavi umetnošću, čini to zbog sebe i za sebe, ipak, krajnje ishodište ili pun smisao takvog rada jeste i njegov susret sa publikom. Pedagoški rad je još jedan vid profesionalnog ispunjenja, ali je on na jedan neposredniji način dvosmeran.

Na putu do uspeha, šta vam je bilo najvažnije, ali i najteže da sačuvate?

Nisam sigurna da li sam se ikada i našla na tom putu. Sam pojam uspeha pitanje je za sebe. Sigurno u životu postoje neke konstante i fiksirane tačke, ali moj utisak je da ako sam išta i čuvala, to nisam sačuvala. Svet je u neprekidnom kretanju, stvari odlaze, dolaze, prolaze... Pomalo zaobilaznim putem, ali dolazim do odgovora na vaše pitanje. Sačuvati/imati „sopstvenu sobu“ (hvala Virdginiji Woolf!) jeste jedna od najvažnijih stvari.

Savet ili misao koje ćete zauvek pamtiti?

U životnom dobu u kome sam trenutno, zaboravljanje je aktuelnija tema. U poslednje vreme često se vraćam na Gombrowiczeve misli: „Stvarnost nije nešto što bi se dalo bez ostatka zatvoriti u formu... Najvažniji i najdrastičniji i neizlečivi spor jeste onaj koji nas vodi u dva osnovna smera: jednom koji teži za formom, oblikom, definicijom i drugom, koji se brani od oblika, neće formu“.

Šta za vas danas predstavlja Elle?

Prema nagradama i nagrađivanju imam poseban stav, ne u potpunosti afirmativan, što sada nije tema, ali, mogućnost (na kojoj sam zahvalna) i koja mi je data da u određenoj sferi javnog prostor kažem nešto o svojoj profesiji jeste važna. Nagrada je namenjena ličnosti, ali stvar je malo komplikovanija, da bi neko bio ono što jeste, osim svih onih procesa samoizgradnje, okruženje u kome živimo je važan faktor. Dragana Ilić, izuzetna umetnica, prva vajarka zaposlena na Vajarskom odseku 1992. godine nažalost je prerano preminula. Ove godine, Vajarski odsek Fakulteta likovnih umetnosti na kome već decenijama ima više studentkinja dobio je svoju prvu redovnu profesorku. Koliko je ovo važno i koliko reflektuje atmosferu Vajarskog odseka, govori i činjenica da u regionu, na srodnim školama, uprkos brojnosti studentkinja koje završavaju ove studije, nema profesorki vajarstva/skulpture.