Nesvakidašnja je priča sresti u današnjem svetu pisca koji živi isključivo od pisanja, ali kada upoznate Bojana Krivokapića, shvatite da je neobično, autentično i maštovito deo njegove biti, te da ovaj čovek stvarno književnost živi punim plućima i vidi je kao svoju jedinu „hranu“. Možda najveći fan Lepe Brene u književnom regionalnom svetu, Bojan je ujedno osoba koja, rekla bih, od pisanja još samo više voli more i leto, kada čak i njegove radionice kreativnog pisanja „odmaraju“ jer što bi on rekao - ko još piše leti!
Dobitnik nagrade Mirko Kovač za najbolje delo mladog autora u regiji (2018) za debi roman Proleće se na put sprema, vešto i jednako dobro snalazi se u kratkim pričama, pripovetkama i poeziji, a nedavno je svoju zbirku autorskih dela dopunio novim romanom Vila Fazanka (Arete), što je bio povod da se vidimo sa Bojanom i popričamo na temu stvaranja priča i koliko je pisanje stvar discipline i osećaja.
Uvek postoji neka fama oko prvog romana jer stiče se utisak kako je za svakog pisca, bez obzira na njegova pređašnja književna iskustva, taj prvi roman nešto što se dugo „pakuje“ i sprema, bilo u glavi autora, ili kasnije u rukama izdavača, ali šta je sa drugim romanom? Kada uporediš pisanje svog prvog romana Proleće se na put sprema (2017) i Vile Fazanka, šta bi izdvojio kao drugačije, odnosno po čemu je Vila Fazanka drugačija od svega što si prethodno napisao? I šta je presudilo da baš priča o Ani i toj kući bude fokus tvog drugog romana?
Kako, osim romana, pišem i poeziju i kratku prozu, ne mogu reći da je postojao tzv. strah od drugog romana. Dve godine nakon objavljivanja Proleće se na put sprema iz štampe je izašla moja druga zbirka poezijeGnezdo dečaka. U protekle dve, tri godine, napisao sam i više kratkih priča od kojih su neke i nagrađene. Sve to jeste uticalo na pisanje Vile Fazanke, ali isključivo u pozitivnom smislu: bio sam (i ostao) u dobroj kondiciji. A to je važno za pisanje. Novi roman nastajao je u stvaralačkom procesu koji bih mogao okarakterisati kao radostan. Trudio sam se da napravim otklon od autofikcije i da više i dublje uronim u asocijativno polje i maštu. Želeo sam proces pisanja koji je razigran i u kojem ću uživati. Želeo sam i tekst koji je razigran. Po reakcijama čitalaca i čitateljki rekao bih da sam prilično uspeo u tome.
Zanimalo me je i pitanje doma i likova čiji su odnosi puni ljubavi i koji se od života ne sklanjaju, već ga hvataju i prihvataju. Takvi su Ana, fra Bartol, Svebor i Svedran. Da nije te kuće „na severu ravnice“, dakle Vile Fazanke, oni se verovatno nikad ne bi sreli. Međutim, Vila Fazanka ih je okupila. A kako su se okupljali, tako su počele da se odmotavaju njihove životne priče, ravničarske i primorske.
Veliki deo tvog romana satkan je od malih priča o Ani, fra Bartolu i Sveboru. Bilo da su to sećanja o precima, učiteljima slikara, prethodnim ljubavima ili pak komšijama, te ulicama i samoj kući. Smatraš li da je život svih nas upravo to - niz epizoda bez kojih je teško sagledati nečiji život i da li se u neku ruku prepoznajemo i sprijateljujemo sa ljudima koji imaju slične priče, slična emotivna iskustva?
Kad razmišljamo o životu, mi vidimo slike, situacije, komade sećanja. Ne vidimo život kao linearan uzročno-posledičan sled. Vidimo ga u fragmentima. Jedan fragment otvara neki drugi, itd. Kad pišem, volim da pustim te fragmente da se razgranavaju i rascvetavaju i da vidim u kakvu će se celinu uspostaviti. Kako je Vila Fazanka puna sećanja i prisećanja, ona je kao celina palimpsestna: višeslojna. Takođe, ona nekad želi da zagolica znatiželju čitaoca, da mu razigra asocijativno polje.
U jednom delu romana Ana je okarakterisana kao osoba koja pažljivo sluša i ne prekida sagovornika, uz naglasak da je takva osobina danas skoro pa izumrla. Koje još osobine polako odumiru, a bilo bi ih lepo sačuvati i negovati?
Meni je komunikacija veoma važna. Komunikacija koja je otvorena, opuštena i bistra. A da bi ona postojala, uz govorenje mora postojati i slušanje. Ja sam neko ko voli da sluša druge i to smatram svojom vrlinom. Imam strpljenja, a imam i radoznalosti. Strpljenje i radoznalost su važni za pisanje. Neke od osobina koje odumiru, ali ne same od sebe, već zahvaljujući društveno-političkim mehanizmima, odnosno dominantnoj ideologiji, su: poštovanje i vrednovanje vlastitog i tuđeg rada. Potcenjivanje je postalo nešto što se više ne dovodi u pitanje. A potcenjivanje (i sebe i drugih) nije ništa drugo do - nepoštovanje. Trudim se da i svoj i tuđi rad sagledam, uvažim i ne potcenim. Neki kažu: „Ne moraš me voleti, samo me poštuj.“ Mislim da to ne moramo razdvajati. Poštovanje izaziva voljenje. Tako da bih voleo da postoji više međusobnog poštovanja, a manje potcenjivanja.
Šta je bilo presudno za tebe kao pisca? Sigurni smo da postoje neki literarni uzori koji možda nisu toliko uticali na tvoj stil, već više na izbor tema i narativa koji će biti deo tvojih priča, a na kraju i romana. Koga bi ti izdvojio kao najznačajnijeg pisca ili pesnika za tvoje stvaralaštvo?
Za mene kao pisca presudan je osećaj slobode i igre. Ta dva osećaja su usko povezana. Književnost me čini slobodnim, često i rasterećenim. Dok pišem, često osluškujem tekst, kakva mu je muzikalnost, kakvi su likovi, kakav je tonalitet situacija i gde su prostori za ludens, za igru. Pokušavam da razumem, ali i da osetim zašto nešto može ili ne može. Da svega toga nema, sigurno ne bih pisao. Važna mi je književnost Daše Drndić, najveće književnice jugoslovenskih naroda i narodnosti. Njenim se knjigama često vraćam. Takođe, asocijativno polje i želju za pisanjem razigrava mi književnost Olge Tokarčuk.
Često zanemarimo važnost uredništva i generalno izdavača i sav fokus bude na piscu. Koliko misliš da je za uspeh nekog dela bitna uloga urednika i kakav ti odnos imaš sa svojim urednicima? Koliko im dozvoljavaš da improvizuju i menjaju?
Uloga urednika je izuzetno važna. Nažalost, kako izdavačke kuće slabo ili nikako ne plaćaju urednike, događa se da se objave i knjige koje bi sigurno bile bolje - da ih je neko uredio. Odnos autor - urednik je u osnovi saradnički, ali važno je da te dve strane u saradnji nemaju oprečne senzibilitete. Često kažem da nije toliko važno da urednik razume sve šta i zašto je autor to tako napisao, ali da je bitno da može da oseti tekst. Čini mi se da sam lakši za saradnju kao urednik, nego kao autor. Do sad nisam imao urednike koji bi improvizovali i menjali delove mog teksta. To ne radim ni ja kad sam u njihovoj ulozi. Kao u jednom od prethodnih ugovora, za dobar odnos autor - urednik, uz pomenuti senzibilitet, navešću i dobru komunikaciju, strpljenje i nadasve - dobru volju.
Već dugi niz godina baviš se i edukacijom, tj. radionicama kreativnog pisanja i vidi se da u njima baš uživaš. Šta bi sada posle toliko radionica i polaznika izdvojio kao primaran utisak? Šta po tvom mišljenju danas čini jednog dobrog pisca?
Radionice kreativnog pisanja jesu nešto u čemu uživam. Tom procesu pristupam sa željom da ljudi koji žele da napišu, kako sami često kažu „to nešto“ - to napišu iz svog autentičnog literarnog glasa. Da se oslobode i raspišu. Da uživaju u pisanju. Da ne pišu na silu. Na koncu - da pišu o onome što žele, ali da znaju zašto to žele. Trudim se i da demistifikujem proces pisanja, nastajanja i objavljivanja knjige. Za pisanje je važna, pre svega, strast, pa onda posvećenost. Ako nema strasti, neće biti dobrog književnog teksta. Ako nema posvećenosti, tekst možda nikad neće biti napisan. Stvari su u životu nekad mnogo jednostavnije nego što nam se čine. Tako je i sa pisanjem.
U romanu citiraš razna književna dela i njima se posebno zahvaljuješ na kraju romana, uz napomenu da je reč o delima koja su razigravala tvoje asocijativno polje tokom stvaralaštva. Koliko je za pisca bitno da stalno čita i to različita literarna dela?
Sto puta je rečeno, pa evo i sto prvi: bez čitanja - nema pisanja. I to je zaista tačno. Ja sam neko ko ne beži od književnih uticaja i doticaja, već im se raduje. Događa mi se da čitam neku knjigu, onda mi klikne - i počnem da pišem. To je nešto predivno. Događa mi se i da čitam neku knjigu i pomislim: ovako nemoj da pišeš ni u ludilu.Vila Fazanka komunicira sa mnogim delima domaće, ali i svetske književnosti. Te knjige zajedno tvore jednu zanimljivu mrežu, odnosno polje. Bivanje u tom polju možda može biti avanturističko, možda lekovito, ali svakako uzbudljivo. Ne mogu da dam neku opštu preporuku za razigravanje književnih ideja, ali mogu da kažem kako je važno čitati ono što nam se sviđa, ali povremeno i ono što nam se ne sviđa. I postavljati pitanje zašto mi se ovo sviđa, a ovo ne.