Moj prvi pravi radni dan obeležio je jedan poster. Na njemu je bila (iz profila slikana) gola ženska zadnjica presamićena preko naslona ružičaste fotelje, a na zadnjici nalepljen naslov izrezan iz nekih dnevnih novina na kome je pisalo „Plakanje pomaže“.

Autor dotičnog manifesta verovatno je mislio da je to „dobar štos“. Danima sam se pitala šta bi bilo kada bih na suprotan zid nalepila poster muške gole zadnjice u istoj pozi i na nju preselila dotični naslov. Zanimalo me je, dakle, da li bi i to bilo protumačeno kao „dobra fora“. Ali avaj – nigde nisam mogla da nađem takav poster. 

Ispostavilo se, međutim, da je sama poruka (bez pozadine) bila vizionarska jer danas nam sa svih strana poručuju: plačite čim vas nešto dirne u srce, plačite ovde i sada, plačite kao da sutra ne postoji, plačite do mile volje jer – plakanje pomaže. 

Stvari su otišle toliko daleko da je „Velika jabuka“, na primer, dobila vodič za plakanje (NYC Crying Guide).

Dvadesetdevetogodišnja Kerry O’Brien se, naime, dosetila da ljudi i onda kad bi zaplakali često stisnu zube i ostave suze za kod kuće. Ako vam se to desilo bar jednom u životu, velika je verovatnoća da ste dan završili ridanjem pod tušem ili pak suprotno – da ste  lavinu emocija već preradili do kućnog praga i niste mogli da se naterate da zaplačete ma koliko ste to želeli.

Zato je Kerry rešila da mapira idealne tačke za plakanje bez blama, pa tako, između ostalih lokacija, toplo preporučuje znak za zabranjeno uvođenje pasa u park. Izbor zgodan jer, ukoliko bilo kome padne na pamet da vas pita zašto plačete, možete (iskreno skrhani) da ga se otresete obrazloženjem da vaše suze teku zbog svih pasa ovoga sveta koji nikada, ali baš nikada neće imati šansu da protrčkaraju tom divnom zelenom travom budući da im je to u startu zabranjeno dekretom. Ista situacija kao i sa nama ženama i Svetom gorom (opa, evo mesta o kome bi Kerry mogla da razmisli ukoliko namerava da njen vodič dobije planetarni opseg!). 

Za one koji ne podnose pažnju okoline, a žele da svoje plačuće iskustvo podele sa svima tu je Twitter. So Sad Today prati više od 200.000 ljudi. Neki se ispovedaju o egzistencijalnoj krizi kroz koju prolaze, neke je razoružao horoskop, neki jednostavno ne mogu da podnesu sami sebe. Razloga za plač je bezbroj, baš kao i načina da to demonstrirate. 

Upoznajući sve bolje maniju za plakanjem i reklamiranje suza kao „novog oružja emancipacije“ ne mogu da se ne zapitam je li nam to zaista neophodno? Da li je zaista potrebno da nam neko kaže kako je to OK i praktično nam da dozvolu da plačemo? Očigledno jeste, jer čak ni danas kada sve što je ljudsko nikom nije strano (svi znamo šta nam reality programi serviraju i više se na isti sadržaj ni ne obaziremo), prolivanje suza (osim ako povod nije prigodan) spada u egzotične manifestacije. 

Dok smo deca, nemamo nikakav problem da plačemo na bilo kom mestu i na bilo koju temu. Do puberteta nam je sve dozvoljeno, plačemo ravnopravno, a onda hormoni odrade svoje, kod devojaka prolaktin izdominira u odnosu na testosteron i rezultat je 64:17 plakanja godišnje za žene. Provereno u naučnim krugovima.

Ispada nekako da je količina suza koju prolijemo u detinjstvu zbog svega i svačega obrnuto srazmerna objektivnim razlozima vrednim plakanja kada odrastemo. Osim toga, jedno je sigurno – ako plačete na javnom mestu, ljudi UVEK gledaju. Neki sa iskrenom empatijom, neki sažaljivo, a ima i onih koji ne kriju prezir prema tako očiglednoj „demonstraciji nemoći“. I svakoga, ali baš svakoga će bar na trenutak zanimati zašto su ovam oči vlažne, obrazi crveni, a usne stisnute. 

Kako i ne kada nas odmalena uče da je plakanje, pogotovo u javnosti, znak slabosti. Kakav atak na psihu! Treba li mariti? Ne, ako uzmemo u obzir da plakanje ima lekovito dejstvo – oslobađa nas stresa i toksina koji se zbog napetosti gomilaju, snižava krvni pritisak i poboljšava raspoloženje.

I dan-danas, kad se isplačem, imam onaj fenomenalni osećaj olakšanja kao kad sam kao mala iz sve snage plakala zbog razbijenog kolena. Dam sve od sebe, pošteno se preznojim, nagutam se slanih suza, a onda kada performans prođe, neka topla milina prostruji kroz celo moje biće. Naravno, nijedno plakanje nije učinilo da krasta prođe u trenu, ali je svakako donelo olakšanje. 

A vi? Kada ste poslednji put pustili suzu? Juče, prekjuče, prošlog meseca? Jeste li bili kod kuće, u taksiju ili nasred trga? Isprobala sam sve varijante i pravo da vam kažem, sve mi je manje bitno šta će neko koga ni ne poznajem da misli o tome.

Kad smo gladni – jedemo. Kada nas nešto obraduje – smejemo se, zar ne? I niko nas pri tom ne gleda kao da imamo krunu od jambolije na glavi. Isto bi trebalo da važi i za suze, bez obzira na to jesu li od ljutnje ili radosti, a jedina osoba koja bi trebalo da vam da dozvolu da plačete jeste vi sami. To je vaše elementarno ljudsko pravo. Uostalom, niste robot.

Tekst: Jasmina Lazić