Vozilo kroz život: Kako da naučite da volite svoje telo

Da li možete da naučite da volite svoje telo (i kako)?

Ako bih mogla da biram u koji bih se period vratila, to bi svakako bila moja šesnaesta godina. Mislim da sam tada bila najlepša, i ujedno najnesrećnija. Drugarica mi je na jednom letovanju stiskom na butini otkrila svetu tajnu strija i celulita, i više nikad nije bilo isto. I što je najgore, videla sam strije i celulit svuda oko sebe, na oblim malo opuštenim telima koja su srećno i bezbrižno ležala na plaži, na nadlakticama koje su nehajno provirivale u letnjim šetnjama i poput detektiva sam ih otkrivala na nedovoljno fotošopiranim telima manekenki u magazinima. Imala sam utisak da živimo u paklu strija i celulita i da će sva naša tela kad-tad pokleknuti i pretvoriti se u trome tigraste valjuške izbuškane nesimpatičnim rupicama. Umesto da se radujem svom telu koje se razvija, živela sam povučeno u svetu saveta za negu lepote, odlučna da se izborim sa nesavršenostima, da spasem sebe i ceo svet pošasti strija i celulita. Pojačala sam treninge, i objavila rat protiv pomorandžine kore koja se širila po najosetljivijim delovima mog tela i duše. Odbacila sam miniće i izrezane kupaće kostime i kupila nekoliko steznika u nadi da ću barem u svečanim prilikama uspeti da dosegnem savršenstvo.

Iako mi je bilo odvratno u ranoj adolescenciji, bez razmišljanja bih se vratila tamo i to jako besna i odlučna da izmenim tok istorije i zaustavim ludilo koje me je unazadilo najmanje deset godina. Spalila bih sva pomagala, sumnjive megabruseve, čarape koje stežu i široke farmerke ispod kojih staje i trenerka da se slučajno ne ocrta celulit. Verovatno bih nastavila da se besomučno mažem gelovima i kremama sa zaštitnim faktorom, da zapisujem broj trbušnjaka koje sam uradila, i dalje bih vozila bicikl, trčala i išla redovno na treninge po najvećem suncu, samo bih krišom pritisnula prekidač u glavi koji bi isključio razarajuće osećanje nesavršenosti i patnju u kojoj sam pronalazila motivaciju za vežbanje. Tadašnja nemogućnost da prihvatim i zavolim sebe deformisala me je iznutra u tužnjikavu i tragično nezadovoljnu osobicu, koja ne voli baš preterano ni sebe ni druge. Trudila bih se da ne budem mlada i gnevna, jer je razlog tog gneva bio užasno nefer ultimatum “ili ću biti savršena ili ću propasti”, i ja i svi ostali. Bilo mi je nepodnošljivo da se utapam u svojoj fizičkoj nesavršenosti, da odustanem od postizanja ideala i ostvarim kakav takav suživot sa sopstvenim telom koje se jogunasto opiralo poboljšanju. 

foto: Instagram / solidandstriped 

Lete mi, lete, tridesete

Tridesete mi nisu donele neki mistični duševni mir i mudrost, već neku vrstu dirljive ljubavi za telo koje me verno prati godinama. Nešto poput proslave mature. I naravno da je ta promena u odnosu prema sopstvenom telu izazvana dubokim propastima koje su me tokom života zadesile, a koje nisam mogla ni da naslutim u nadobudnih šesnaest. U međuvremenu sam zaradila brojne ožiljke, izvukla se iz opasnih i ozbiljnih nezgoda, prevazišla privremenu nepokretnost i potpunu atrofiju leve noge, upale zglobova, ukočenost ili odvratne osipe po koži od trovanja tetanusom, gnusne prizore gnoja i bubuljica, tetovaža koje blede i mladeža i fleka koje se pojavljuju na suncu. Strije i celulit su naravno i sada prisutni i povremeno mi namignu, sise nisu porasle do neslućenih razmera, sede se pojavljuju samo da me izvedu iz takta, a mukom stečeni trbušnjaci proviruju tek ako se namestim pod određenim uglom i snažno zadržim dah. Nemam ja razloga da baš preterano budem srećna ili ponosna na svoje telo, ali na neki bizaran način sam postala dosta opuštenija, od kad sam ga zavolela.

Recimo, nisam odustala od ideje da ugradim silikone nekad u budućnosti, ali svesna sam da postoje i važnije stvari u životu. Iako sam oduvek sebe doživljavala kao jaku i temperamentnu ženu sa par velikih okruglih sisa, koje su čvrste i spremne da se sudare sa svim izazovima sveta, vremenom sam razvila sasvim nežan osećaj privrženosti prema svojoj aerodinamičnoj figuri. Ovo nikom nisam rekla, ali vezala sam se za svoje nepostojeće sise koje većinu vremena bleje uz mene, povinuju se mojoj navici da spavam na stomaku, i ćutljivo se uklapaju u svaki autfit, dozvoljavajući i ramenima, i struku i kukovima i dupetu da ih prestignu u atraktivnosti. Zavolela sam ih kao dve usvojene mačke s ulice, koje isprva nisam htela, ali mi se jako obraduju kad dođem kući i čine dan manje mizernim. One znače meni više nego bilo kom drugom i najiskrenije mi teško pada da ih zamenim nekim novijim modelom superkul trojke sa reklame za kupaće kostime. 

Nastavak na sledećoj strani:

PageBreak

Tako je otprilike i sa ostalim delovima tela. Kao neka ekipica rasparnih i čudnih živuljki, kotrljamo se dalje. Naravno to ne znači da nisam besna kad mi posle večere u finom restoranu stomak iskoči i suknja počne da me steže ili kad mi od umora noge oteknu dva broja i ne mogu da obujem sandale koje sam namislila, naravno da se uvek ispravim i uvučem stomak kad vidim svoj odraz u izlozima, a veom teško podnosim svaku bubuljicu, uraslu dlaku ili žulj.

Stvarno nisam evoluirala do zena i potpune nezainteresovanosti za to kako izgledam, niti bi mi to predstavljalo neki životni uspeh. Hoću reći, nije mi neko presadio novi mozak koji će mudrim afirmativnim savetima rešavati goruća pitanja i probleme u stilu “Volite svoje bubuljice, one su odraz kompleksnosti vaše duše” ili “Igrajte kao da vam salo ne ispada iz farmerki, kao da fleke od znoja ne uništavaju svilenu haljinu” i sve u tom stilu.

Suočena sa izvesnošću telesne prolaznosti, sa opuštanjem mimike lica, promenama tonusa mišića, mastima koje se zadržavaju na mestima gde ih nije bilo, ponekad se prenerazim, jeza me prođe duboko do kosti. Ako budem živela dovoljno dugo, kosa će mi osedeti, izgubiću zube i vid, ma čime se mazala koža će postati tanka i pirgava, krhka poput papira, a telo me neće slušati u želji da se ubrzam ili potrčim nego ću vući noge preko pešačkog dok besni vozači koje čujem tek kao udaljeni eho besno sviraju i psuju. Prilično sumorna prognoza, zaista. Zamišljam sebe, ili još gore nekog drugog, kako me kupa savladavajući gađenje i strah od starosti, ne znajući da sam nekad u tom ili sličnom kupatilu bila mlada i užasno zabrinuta i nesrećna zbog svog fizičkog izgleda.

Svet bajki u kome vladaju samo prave i suštinske vrednosti poput pameti, dobrote ili dubokih filozofskih uvida o beskraju kosmosa, verovatno bi bio suviše dosadan kao i sve vizije raja u kome debeljuškasti anđeli sviraju malene harfe.

Taj svet je nemoguć u istoj meri kao i slađušno-otužna stvarnost prelepih reklamnih fotografija u kojima se žene ekstatično raduju salati, bude se prelepe i to bez šminke, jedu bez stvaranja postojanih fleka, nasmejano trče s lakim kesama i sa svojim prelepim životnim partnerima bacaju sitnu decu u vazduh dok sunce sija u idiličnim prizorima screensavera naših ekrana. Između tih krajnosti, nalazi se svačiji tragično obični život pun izuzetno iritantnih sitnih nesavršenosti na koži, procvetalih krajeva kose i ostalih demona osrednjosti.

Da se nađemo na pola puta, između gušćih trepavica i revolucije

Ono što previđamo bilo da smo okupirani volumenom trepavica ili ne, je cela mreža ličnih i političkih odnosa, koji su doveli do toga se osim nas i stotine naučnika bavi problemom kako učiniti trepavice gušćim.

Često zanemarujemo duboku i bolnu istinu da “spoljašnji izgled” zaista određuje naš odnos prema intimnosti i seksualnosti, a uz to nas društveno klasifikuje kao vredne ili lenje, kao posvećene ili nemarne, aktivne ili pasivne, zdrave ili bolesne, bogate ili siromašne. Put do stvarne, a ne navodne slobode od “diktata lepote” je rad na razgradnji odnosa moći koji su stvorili važeće ideale lepote i dalje ih samo komplikuju. Zvuči lepo kad neko kaže da je fizički izgled nebitan, ali je nažalost netačno i naivno.

Svako, čak i samo delimično zaronjen u svet u kome živimo, na osnovu samo jedne fotografije stvara vrednosni sud o nama koji je kasnije teško izmeniti. To je ogromna odgovornost sa kojom mlade, ali i mnoge žene u zrelim godinama ne mogu da se nose, pa je lakše ustati pola sata ranije i oprati kosu, nego svima objašnjavati koliko si zaista vredna osoba iako ti je frizura katastrofalna. 

Znam kako je teško i bolno izaći na kraj sa samokritičnošću, ali i neumoljivim sudom društva koji će nas surovo kazniti za svaki vizuelni izgred, neprimereno kratku suknju, golu bradavicu ili nepristojnu fotografiju i snimak, i zato pripadam grupi koja politički podržava obnaženost, što veće prisustvo tela na svim mogućim mrežama, otvoreno se zalaže za seksualne slobode, amatersku pornografiju i na kraju - teror selfija. Manje retuširanja stvarnosti sa jedne uz slike realnih i srećnih ljudi u ekstazi i manje preuveličanih šokantnih i uznemirujućih sadržaja nasilja nad ljudima, životinjama i prirodom sa druge strane, ohrabrilo bi ljude da bolje sagledaju stvarnost.

Volela bih da pred sebe i svoje telo postavljamo realne i dostižne ciljeve, da ranije i promišljenije zavolimo sebe i druge, da osvešćeno i neopterećeno stupamo u kvalitetne odnose, a da samo telo pametno koristimo dok mu ne istekne rok trajanja. U toj utopijskoj viziji, postali bismo manje opsednuti sobom na nivou mašte i bavili bismo se značajnijim temama koje bi mogle doneti civilizacijski pomak, poput revolucije. Zemlja neće stati ni ako volimo ni ako preziremo svoje telo, pa je bolje voleti ga, a vreme i novac investirati u nešto što neće nestati kad nas jednom zakopaju sa sve omiljenim parom cipela. #samokažem

Tekst: Marija Ratković

Zapratite ELLE na Viberu i prvi dobijte sve insajderske informacije magazina ELLE >>> http: //www.viber.com/ellesrbija