IMAMO LI POVERENJE U SVET OKO NAS? Ana Dodig istražuje u kolikoj meri odgovor utiče na opštu sreću i zadovoljstvo

Kada god pomislim na poverenje, nekako mi u glavi iskrsne ona čuvena scena iz svima omiljenog dugometražnog crtanog filma Aladin, kada „kralj lopova“ na ćilimu princezi Jasmin nudi svoju ruku i poziva je da zakorači na magični ćilim i sa njim preleti pustinju. E sada, nije tako teško poželeti da poveruješ šarmantnom mangupu kakav je Aladin koji se pritom u tom trenutku radnje pravi da je princ. Da, poverenje je često podložno očekivanjima, odnosno našem ubeđenju da bi takvoj i takvoj osobi trebalo uvek verovati, a svaka princeza naučena je da poveruje privlačnom princu, zar ne?

Kada mi neko kaže da okolina može da bude škola života i da utiče na nečije ponašanje, uvek odbrusim da okolina ne može apsolutno ništa ako dete kod kuće nauči šta je dobro, a šta nije, i ako ima poverenja u svoje roditelje da ako i uoči neku „anomaliju“ u svom okruženju (čitaj psihičko i fizičko maltretiranje, ponižavanje, nipodaštavanje, iskorišćavanje, manipulacija i dr) može i treba da je podeli sa njima, te da od njih očekuje razumevanje, podršku i pomoć. Možda je to moje izolovano mišljenje, ali stvarno mislim da takvo dete teško može da izgubi kompas ili prećuti neke ozbiljne probleme. S tim da vi ne smete da ispustite svoje dete i prestanete da gradite i negujete to poverenje, čak i kada vam se čini da nema „opasnosti“.

Ako znamo onu Bajaginu pesmu Verujem, ne verujem, znamo i da poverenje može da bude škakljiva stvar i da je jednom izgubljeno veoma teško vratiti. U porodičnim odnosima možda smo i spremni da zažmurimo na neka razočaranja i da opet damo šansu jer tu je ljubav veliko gorivo za poverenje, ali je poverenje javnog mnjenja već ozbiljan test.

Kako verovati političarima koji stalno lažu, fudbalskoj reprezentaciji koja se stalno vraća poražena pa i svetu koji dozvoljava jednu Gazu? Setimo se i nedavnog skandala sa Kate i koliko je kompletna svetska javnost izgubila poverenje u britansku kraljevsku porodicu i istinitost zvaničnih saopštenja, snimaka i slika koje je objavila prvo Kate, a potom i njena PR služba. Britanska porodica je svoju reputaciju izgradila kroz transparentan odnos, kako sa medijima, tako i sa britanskom javnošću. Nije smela da se pojavi nikakva sumnja u zvanične informacije, niti da postoji, te je situacija sa Kate i sumnja u svaki piksel doprinela da se poverenje u porodicu uzdrma jer, kako je pokojna kraljica Elizabetha II govorila, kraljevska porodica se prosto mora videti da bi se u nju verovalo. Ja bih pre rekla da gde nema istine, ne može da bude ni poverenja, ali ostavimo Kate, Williama i kompletnu britansku porodicu po strani i hajde da se vratimo na poverenje koje nama kao pojedincima znači mnogo. Na primer, poverenje koje želimo da dobijemo na poslu. A to poverenje prilično je uzdrmano nakon pandemije kada je veliki broj zaposlenih osvestio šta su im prioriteti i počeo da radi u hibridnom i remote režimu. Jer, kako verovati čoveku koji vam nije pred očima?

Nevezano za režim rada, zaposlena osoba može da uživa ​​u svom poslu, čak i da ima priličan osećaj dostignuća i ponosa, ali ako postoji nedostatak poverenja između nje i tima, a posebno šefa, viših rukovodilaca ili same kompanije, može da počne da se pita kako i gde se uklapa u kompaniju i to može da je natera da promeni posao. Nedostatak poverenja ne samo da utiče na korporativnu kulturu, već može u velikoj meri uticati i na produktivnost, angažman i zadržavanje zaposlenih. Poverenje takođe mora postojati da bi zaposlenici mogli rizikovati i eksperimentisati. Stoga, tamo gde nema poverenja, često nema ni inovacija. Ili ih ima, ali u vrlo maloj meri. Zanimljivo je da je prema jednoj PwC studiji, čak 71 odsto ljudi reklo kako bi napustilo kompaniju koja je izigrala njihovo poverenje, i to se podosta odnosi na ljude iz Z generacije. Dodatna istraživanja pokazuju da kada u nekoj firmi postoji više poverenja u organizaciju, postoji 23 odsto veća verovatnoća da će zaposleni ponuditi bolje ideje i rešenja, te raditi 21 odsto više i sa više entuzijazma.

Jednako bitno jeste poverenje koje gradimo i stičemo u privatnoj sferi. Posebno ako govorimo o vezama na daljinu i generalno traženje partnera. Veliki broj single žena i muškaraca ima ozbiljan problem da veruje da će pronaći normalnu osobu, najviše jer ih je sijaset prošlih odnosa i pokušaja duboko razuverilo u tome, te im se i kad upoznaju nekoga „normalnog“, često momentalno jave sumnje i pitanja koja ih samo udaljavaju od potencijalne šanse da se stvarno zaljube.

Znam primer jedne cure koja je upoznala simpatičnog momka na jednom rejvu i kada su razmenili brojeve u dogovorili sastanak, ona je u poslednjem trenu otkazala. Kako se bližilo vreme da izađe iz kuće, počela je da razmišlja o tome koliko su zapravo malo razgovarali na žurki, te da će je najverovatnije kao i prethodni tip ubiti pričom, a posle ostaviti da na kiši čeka autobus sat vremena, te da je možda bolja opcija da se sklupča u krevetu uz knjigu. Zašto se zamarati sa bilo čim od toga kad se ona njemu verovatno neće svideti, a ni on njoj? Ovde bih se nadovezala na jedan od prethodnih tekstova gde sam konstatovala da kao društvo imamo sve manje poverenja u instituciju zvanu brak, ali rekla bih kako imamo sve manje poverenja i u to da su dobre i zdrave veze normalne. Čemu ne kumuju samo naša prethodna iskustva, već i mediji koji veliki deo svog prostora daju razvodima, neverstvima i promociji nezdravih partnerskih odnosa.

Koliko je poverenje bitan faktor svakog odnosa, svedoči i čuvena izjava Friedricha Nietzschea kako ga laž ne može uznemiriti, niti naljutiti onoliko koliko može gubitak poverenja. I tu se slažem.

Kada jednom izgubimo poverenje u nekoga ili nešto, vrlo je teško sa tom osobom imati isti odnos ili ne sumnjati u svaku njegovu ili njenu reč, odluku i delo. Potpuno je razumno nakon toga ne pokloniti nekome puno poverenje, ali ako onome ko se stvarno potrudio da povrati naše poverenje ne pružimo šansu, čini mi se da svet onda postaje nemoguć i nepodnošljiv. Na kraju dana, verujte u svoj instinkt i da li je neko vredan toga da mu poklonite svoje poverenje. Mene bar instinkt nikada nije prevario.