DA LI IMATE STRAH OD NAPUŠTANJA? Psihološkinja Nina Racić objašnjava zašto dolazi do ove duboko ukorenjene emocije

Međuljudski odnosi i konekcije koje imamo sa drugima neiscrpan su izvor ljubavi, zadovoljstva, nadanja. To je nešto što doprinosi osećaju da naš život ima smisao. Potreba za pripadanjem i povezanošću sa drugima je u našoj samoj suštini. Kako su odnosi vrlo dinamični i prožeti mnoštvom emotivnih, misaonih, svesnih i nesvesnih procesa, iza velike ljubavi i želje za bliskošću neretko se nalazi senka straha koji se manifestuje na mnogo načina.

Pokušajte da zamislite scenario u kom mala devojčica odrasta sa roditeljem koji nema konzistentnost u odgovaranju na potrebe deteta. Nekada kada je devojčica uznemirena, roditelj je prisutan, saoseća sa njom i teši je. U nekim drugim situacijama, bez detetu jasnog razloga, roditelj je distanciran, nezainteresovan, nekada čak i grub, što ostavlja dete da samo iznese i nađe način da reguliše svoja osećanja bez stabilne podrške. Paralelno se odigravaju dva procesa. Kada je roditelj prisutan, to doprinosi razvoju osećaja sigurnosti kod deteta, s druge strane, nepredvidivost ovog odgovora stvara osećaj strepnje, jer dete ne zna tačno kada i šta može da očekuje. Ta nepredvidivost dovodi do toga da dete razvija određenu vrstu osetljivosti za osećanja roditelja, da bi moglo da odgonetne da li će roditelj biti u stanju da pruži utehu ili nešto sasvim suprotno. Kada se ovakve situacije tokom odrastanja ponavljaju, emocije koje doživljavamo postaju baza za naš stil afektivnog vezivanja. Iznenadne promene u emotivnom odgovoru roditelja dovode do toga da dete oseća kao da je nekako svojim ponašanjem ili samim svojim postojanjem doprinelo tome da se mama ili tata ponašaju odjednom hladno, viču ili mu se smeju. Kada smo vrlo mali, taj poriv da nekako dokučimo i predvidimo kako će mama ili tata odreagovati stvara opšte prisutnu anksioznost i preispitivanje stabilnosti odnosa sa drugim ljudima kasnije u životu. Nakon ovakvog odrastanja osoba žudi sa odobravanjem i prihvatanjem od strane drugih ljudi, ali se istovremeno boji da će se ti odnosi u svakom trenutku raspasti.

 Kako živimo u društvu koje naglašava važnost individualnosti i samostalnost, dolaženje u kontakt sa strahom od napuštanja može biti vrlo usamljeno mesto. Međuljudski odnosi su vrlo fluidni i promenljivi i naravno da se tokom života desi da se neki prijateljski odnos prekine. Ukoliko imamo strah od napuštanja, ovakav događaj koji je potpuno normalan deo života možemo da doživimo kao potvrdu sopstvene neadekvatnosti i bezvrednosti. Strah da će nas druga osoba u nekom momentu napustiti može nekada u potpunosti da zaseni čak i stabilan odnos. Zbog toga što smo u detinjstvu morali da tumačimo nijanse u promenama raspoloženja roditelja, nastavljamo da to radimo i dalje, te dolazi do toga da vrlo često pogrešno interpretiramo tuđa ponašanja kao da imaju veze sa nama. Kroz to traganje za znacima emocionalne distanciranosti, zapravo nesvesno težimo da potvrdimo sebi uverenje da će nas neko ostaviti. Usled intenzivnih emocija teško nam je da se ne ponašamo u skladu sa našim pogrešnim interpretacijama tuđeg ponašanja i tada vrlo često dolazi do nesporazuma i problema u odnosima, a nekada zapravo i do udaljavanja od bliskih osoba. Nakon ovoga može da usledi intenzivna samokritika i rečenica poput: „Znala sam da će me ostaviti“, „Suđeno mi je da budem sam/a“, „Mene niko ne može da voli.“

Strah od napuštanja je moguće utešiti. Za početak kroz izgradnju veština emocionalne regulacije, uočavanje uzroka starih obrazaca ponašanja u odnosima i izgradnju novih. Kroz psihoterapiju, put koji vodi formiranju sigurnog obrasca afektivne vezanosti obuhvata i negovanje zdrave komunikacije, postavljanje granica i jačanje svesnosti o sopstvenoj unutrašnjoj vrednosti. Osnaživanje da budemo svesno prisutni u sadašnjem trenutku sa svojim emocijama, bez osuđivanja, pruža nam priliku da bolje razumemo sebe i svoje strahove. Kroz fokus na ovde i sada otvaramo se za mogućnost puštanja anksioznosti koja pripada našoj prošlosti i kreiramo prostor za bliske odnose koji nas ispunjavaju.

Psihoterapijski procesi sa ovom tematikom mogu da traju dugo i da budu bolni, ali mogu da nam pruže siguran prostor za istraživanje istinske lepote ljudske povezanosti.

Kada prigrlimo svoju ranjivost i naučimo da prepoznamo svoje rane potrebe koje dolaze iz našeg unutrašnjeg deteta, rezultat je oslobađanje naše autentičnosti i rezilijentnosti u odnosima. Dolazak do tog stadijuma vrlo je izazovan i zbog toga je preduslov da imamo mnogo strpljenja, saosećanja i razumevanja za sebe.