I, korak po korak, bosonoge uđosmo u cipele da u njima koračamo kroz jesen, to proleće za iskusne. Mogu to biti i štikle, a mogu biti i patike za trčanje kao u pesmi Mercedez Mimi.
Kako god - važno je da su udobne i da u njima možemo kreirati u hodu i liste kuražnih planova i sanjaličine želje. U letu hvatamo pitanje u vazduhu poput lovaca na retke vrste leptira - u čemu je razlika između plana i spiska želja? I, baš tu počinje ova priča.
Mi, ljudi, vazda živimo na tankoj granici između planova i želja.
Na te dve liste, često i iste reči stoje u obe kolone.
Ono što ih razlikuje jeste disciplina.
Plan ima putanju (od A do Š), a želja samo destinaciju - naš mali privatni Šangri-La raj.
Želje pokreće emocija, trenutna potreba, čak i euforija, a planove? E, a planovi su vezani za realnost i za resurse. Sabiraju vreme, energiju, ljude i ah, ta reč - budžet.
Svako sanja svoj san od trenutka kada je došao na ovaj svet i razlikujemo se po onoliko stvari koliko smo i slični. Nekim ljudima planovi grade život, a neki život grade kroz svoje želje. Važno je znati koji si tip ovog trenutka jer se sa lakoćom prelazi iz jedne grupe u drugu.
A kako znati - jednostavno je, na primer - ove jeseni proveriti koliko je prolećnih želja preživelo kao plan, a šta je (p)ostalo samo bajka na papiru.
Jer, želja jeste bajka. Ona nas mami i opija, ali nema mapu ni kompas. A plan ima orijentire i rokove, resurse i saradnike. Kada kreiramo „željoteku“, zavaravamo sebe da imamo kontrolu nad događajima. I da, često pravimo „master planove“ sa previše pretpostavki. Pretpostavljamo da će biti para, biće mira, svi će nas podržati i sve to će se odigrati u božanskom tajmingu. Ali, kao što nas budizam ili drevna znanja Maja pre Asteka uče - „pretpostavka je keva zajeba“.
I, onda sebe kažnjavamo i glođemo jer nismo „ispunili plan“, a zapravo - plan beše zasnovan na iluziji, a ne na stvarnosti.
Važna stavka u planu je prostor za nepredviđeno. Mudrost je dopustiti i životu da donese rešenje. Tako da spisak želja uvek služi kao fantastičan orijentir, unutrašnja mapa čežnji & žudnji, ali, ako ga pomešamo sa planom jedino što ćemo dobiti jeste frustracija i osećaj poraza. Ne možemo ubrati smokvu sa drveta kruške, niti lubenicu na kaktusu. Isto je i sa planovima - ako je seme iluzija, plod će biti razočaranje.
Lekcija glasi - naučiti da razlikujemo ono što je moguće od onoga što samo lepo zvuči i deluje seksi na papiru.
I, pravi je trenutak za još jednu zavrzlamu, a to je „pritisak vršnjaka/generacije“ - ono kada je tuđa mapa u našim rukama.
Često mislimo da pravimo „svoje“ planove, a zapravo pišemo scenarije za tuđe želje.
Peer pressure je tihi podmukao GPS - dok trepneš, shvatimo da jurimo za nečim što nikada nismo zaista ni želeli. To su „planovi“ tipa moram imati stan tu ili nigde, takav auto ili nikakav, „Instagram život“ koji imaju svi - moram i ja. A realnost dubine naše duše je da srce veselo lupa i biće se veseli kada pomislimo na baštu, bicikl i anonimnost.
Mnogi ljudi nose tuđe ambicije kao sopstvene, a onda se čude zašto planovi pucaju. Mnogi naši planovi su tuđa očekivanja u našem rokovniku i zato je važno videti koji je naš, a koji treba vratiti „pošiljaocu“ brzom poštom.
I, nema ljutiš - reset pa dalje svako svojim putem.
I da sumiramo „zašto, o zašto planovi (pro)padaju?“
Odgovor je u žanru psihološkog trilera.
Često razlaganje mehanizma neuspeha nosi sa sobom patetiku. Čitava SelfHelp industrija zarađuje zilione na našem samosažaljevanju. Oni ga podstiču da bismo ih „lečili“.
A planovi nam propadaju iz ljudskih razloga. Na primer zbog iluzije sopstvene veličine. Iz te tačke često gradimo grandiozni Masterplan veličine Keopsove piramide. Zvuči moćno na papiru, ali mozak jednostavno ne ume da ga procesuira i svari. Naš mozak voli korak po korak, on voli da sklapa mozaike, puzzle po puzzle, a ne da stoji pred „monolitom od koga zastaje dah“. Često i krećemo od fantazije & fatamorgane pa onda kažnjavamo sebe jer smo pretpostavili da ćemo biti superheroji Marvel franšize. A ponekad razlog pucanja planova kao balona od sapunice jeste statistika i Njeno Veličanstvo Realnost. Devedeset posto Zemljana je od svojih raskošnih novogodišnjih rezolucija odustalo već 3. januara u podne. Jednostavno zato što ti „planovi“ nisu utemeljeni u ljudskoj prirodi nego su podešeni za Instagram sliku „nove verzije sebe“.
Bonus twist, svima dobro poznat glasi - nije problem što nižemo planove, problem je što ih tretiramo kao Mojsijevu jedanaestu zapovest uklesanu u kamen.
Plan nije zakletva „u krvi“ pred Bogom i narodom - on je živ organizam.
Planiranje je mehanizam sličan kuvanju. Recept koji se menja u hodu ako ti nestane šargarepe, dodaš celer. Nisu ti uspele kore za lazanju, biće to jedan dobar bolonjez. Ukusi i planovi se prilagođavaju u toku samog procesa. To je mapa koja se stalno dopisuje i koriguje. Plan ne pišemo da bismo impresionirali druge, ako je tako - sva je prilika da bude „ode mast u propast“.
