"Strah od straha je gori od straha samog": Jelena Ilić opisuje napad panike u kolumni Note Nº12

Počinje u grudima.
Mišić veličine pesnice ubrzava.
Nepozvana urgentnost.
Šta se to dešava što zahteva toliko krvi?
Ništa.
Ipak, 160 otkucaja u minuti.

Disanje postaje svestan čin.
Plitko, nepotpuno.
Kao da vazduh odbija da ispuni pluća do kraja.
Kiseonik ne dolazi do mozga u potrebnim količinama.
Paradoks: što više pokušavaš da udahneš, teže je.

Znoj.
Prsti trnu.
Koža postaje tuđa.
Telo se odvaja od psihe.
Posmatraš ga i pitaš se: jesam ovo ja?

U stomaku - nema leptira.
Samo teška praznina.
Kontradikcija.
Kao crna rupa koja usisava sve,
a ipak zauzima prostor.
Davi.

Misli se umnožavaju brzinom svetlosti.
Svest je kao pretrpana soba u kojoj se
vrata i prozori istovremeno zatvaraju.
Nijedna misao nije dovršena
pre nego što je pregazi sledeća.

Sve je previše.
Boje su prejake.
Zvuci su preoštri.
Svetla su preblizu.
Telo je preusko.

Na površini:
razgovaraš, klimaš glavom,
kupuješ hleb, odgovaraš na mejlove.
Ispod:
brzina, težina, hladnoća,
trnci, disanje, brojanje.

Naši preci su ovako reagovali pred smrt.
Mi tako reagujemo svakodnevno.

Telo ne razlikuje stvarnu opasnost
od one koju stvara um.
Amigdala, taj mali bademoliki deo mozga,
ne zna za sastanke,
kreditne kartice,
rokove,
liftove,
društvene mreže
i nedovršene doktorate.
Ona zna samo za bežanje ili borbu.

Ali od čega da pobegneš kad je pretnja unutra?

Sa čim da se boriš kad neprijatelj nema oblik?

Biologija nas izdaje.
Daje nam sisteme preživljavanja
koji su postali oružje protiv nas samih.

Evo kako preuzeti kontrolu:

Udah kroz nos.
Četiri sekunde.
Zadrži.
Četiri sekunde.
Izdah kroz usta.
Šest sekundi.
Ponovi.
Ovo nije meditacija.
Ovo je biohemija.
Vagusni nerv.
Parasimpatički nervni sistem.
Oseti težinu stopala.
Pritisak svake tačke tela koja dodiruje podlogu.
Nabrajaj predmete iste boje oko sebe.
Imenuj ih naglas.

Mozak može da bude samo na jednom mestu.
Ako ga usidriš u sadašnjost,
ne može istovremeno da stvara katastrofe.

Evo istine: strah od straha je gori od straha samog.

Evo još jedne istine: tvoje telo te ne izdaje.
Ono samo radi ono za šta je programirano.

Dok ovo čitaš, znaj:
Nekom drugom se telo upravo preliva preko ivica.
Nekom drugom srce upravo označava nepostojeću opasnost.
Nekom drugom ruke upravo trnu, jer disanje nije dovoljno duboko.

Osećaj je univerzalan.
Samoća koja ga prati - ne mora postojati.

Biologija je surova, ali nije konačna.

Napad panike.
Iako deluje kao smrt.
Ljubavi, to je život.

S ljubavlju,

J.