Šetnja kroz Beograd istovremeno je i lekcija iz selektivnog pamćenja. Na svakom koraku nailazimo na maskulini pejzaž istorije - Knez Mihailo na konju, Vuk sa knjigom, Nikola Tesla zamišljen nad svojim vizijama budućnosti, Dositej poučava. Njihova lica uklesana su u kamenu i bronzi, njihove priče utisnute u svaki kutak javnog prostora. Neki od njih, poput Branislava Nušića, imaju čak šest spomenika u gradu. Aleksandar Karađorđević, Dositej, Njegoš, Nikola Tesla i Josif Pančić krase grad sa po pet memorijalnih obeležja.
Ali gde su ženske figure?
Gde su naučnice i akademkinje čije su ideje promenile svet? Profesorke, filozofkinje, matematičarke, inovatorke? Kroz istoriju Univerziteta umetnosti i Univerziteta u Beogradu prošli su brilјantni umovi poput Ksenije Atanasijević, prve žene doktora filozofije u Srbiji, ali nijedan glavni gradski trg ne nosi njeno ime, nijedan monumentalni spomenik ne beleži njen doprinos. Ništa osim spomen ploče koju su 8. marta 2012. Žene u crnom postavile na njenu nekadašnju kuću. Zašto Isidora Sekulić, prva žena akademik, nema svoj trg? Zašto se studenti matematike ne sakupljaju kod biste Mileve Marić Ajnštajn?
VIDLJIVO NEVIDLJIVE
U gradu sa preko 500 spomenika posvećenih poznatim ličnostima i događajima, samo mali procenat posvećen je ženama. I od tog skromnog broja, većina predstavlja anonimne figure. Sa prijateljima se nalazimo „kod Konja“, „kod Vuka“ ili na Trgu Nikole Pašića, a u parkovima ćemo se susresti sa Dositejem, Ivom Andrićem ili „Pobednikom“. Dok se muškarci na spomenicima drže za knjige, mačeve i zastave, malobrojne, ali gologrude ženske figure često drže - decu.
Nadežda Petrović, možda naša najveća slikarka, dobila je svoj spomenik zahvaljujući gradu Aranđelovcu. U Tašmajdanskom parku krilo Desanke Maksimović stoji dostojanstveno, ali usamljeno u ženskom kamenom društvu. Prvi spomenik u Beogradu posvećen ženi podignut je tek 1926. na Kalemegdanu - čak 78 godina nakon podizanja prvog javnog spomenika u Beogradu uopšte, i bio je posvećen kneginji Zorki.
Posle dugog zaborava, Milunka Savić, najodlikovanija žena u istoriji ratovanja i srpska Jovanka Orleanka, dobila je svoj spomenik 2020. godine u naselju Braće Jerković na Voždovcu. Žena koja je obučena u muškarca pod imenom Milun učestvovala u ratovima od 1912. do 1918, prešla Albaniju, borila se u Gvozdenom puku, devet puta bila ranjena i dobila dvanaest najviših domaćih i stranih odlikovanja, decenijama je živela skromno radeći kao čistačica u Hipotekarnoj banci za 1200 dinara mesečno. Iako je Francuska još 2011. godine u Parizu otvorila muzej sa njenom bistom i ordenjem, Srbija je tek nedavno odala počast svojoj heroini. Biću blaga pa ću reći - blamantno.
Isidora Sekulić, prva žena akademik, dobila je spomenik tek 2015. godine na Topčiderskoj zvezdi. Ali šta je sa Anicom Savić Rebac, Katarinom Milovuk, Milenom Pavlović Barili?
Mnoge druge akademkinje, naučnice i teoretičarke koje su svojim radom postavile temelje kulture i nauke, i dalje čekaju svoje mesto u javnom prostoru.
Paradoksalno, čak i kneginja Ljubica - žena koja je izgradila jedan od najlepših primera balkanske gradske arhitekture - nema svoj spomenik ispred zdanja koje nosi njeno ime. Čak i kada počivaju na Novom groblju, znamenite žene često su sahranjene pod imenima svojih muževa. Grobnica u kojoj je Ksenija Anastasijević sahranjena 1981. godine kasnije je uništena, a grobno mesto prodato, te nikada nećemo saznati gde ova velikanka počiva.
GRADSKI PEJZAŽ, LIČNI NARATIV
Zašto je ovo bitno? Nije samo stvar feminističke ravnoteže i brojanja spomenika po polu. Radi se o tome ko dobija pravo da definiše kolektivno sećanje i istorijski značaj.
Kada se dete školuje u gradu gde svi značajni trgovi, bulevari i spomenici nose muška imena, ono nesvesno usvaja narativ o tome ko menja svet, ko stvara istoriju, ko zaslužuje divljenje.
„Ne možeš biti ono što ne vidiš“ je fraza koja savršeno opisuje kako nedostatak reprezentacije oblikuje percepcije mogućeg.
Dok u muzejima čuvamo slike znamenitih žena, u javnom prostoru brisanjem njihovih imena iz gradskog tkiva brisali smo ih i iz kolektivnog pamćenja. A grad bez sećanja na svoje heroine sa samo jednom vrstom priče je nepotpun, filtriran i osiromašen.
NOVA ČITANJA GRADA
Ali promene dolaze - polako i van zvaničnih institucija. Ulična umetnost preuzima ono što bronzana postolja još nisu spremna da ponesu. Mural Milene Pavlović Barili u Zemunu, Jelisavete Načić na Dorćolu. Ulična poezija Desanke Maksimović ispisana preko napuštenih zidova. Ipak, postoje i neki skriveni spomenici koje retko ko vidi. U zgradi Narodnog pozorišta stoji bista Nevenke Urbanove, jedne od naših najznačajnijih glumica. U zgradi Klinike za opekotine čuva se spomenik dobrotvorki Evgeniji Naumović Kiki. U prostorijama Udruženja književnika Srbije stoji bista pesnikinje Darinke Jevrić. A u Muzeju pozorišne umetnosti lik Soje Jovanović, prve pozorišne i filmske rediteljke na ovim prostorima.
Ova sklonost da se žene sklanjaju u zatvorene prostore dok muškarci dominiraju javnim trgovima ne može biti slučajna.
Jer, dok naše naučnice dobijaju međunarodna priznanja, dok se po njima imenuju asteroidi i nagrade u svetu, u sopstvenom gradu ostaju bez trajnih oznaka vrednosti. Paradoks da su u muzejima i stručnoj literaturi prisutne, ali u javnom prostoru nevidljive - govori o specifičnom obliku kulturnog selektivnog pamćenja koji pogađa upravo one koje su pomicale granice znanja.
Dok čekamo na kolektivnu emancipaciju u pogledu ove teme, zašto ne bismo pokrenuli alternativne ture kroz Beograd, koje mapiraju prisustvo i odsustvo ženskih figura? Time bi se stvorio kontranarativ. Ili radionice na kojima se deca upoznaju sa biografijama naučnica, umetnica i borkinja iz naše istorije? Digitalne mape koje otkrivaju skrivene ženske priče iza poznatih beogradskih adresa?
Možda nije stvar u tome da jurišamo na ustaljene strukture moći, već da stvorimo paralelne sisteme vrednosti. Umesto da čekamo zvanične spomenike, hajde da izgradimo nove načine pamćenja, nove oblike odavanja počasti.
GRAD KOJI ZAMIŠLJAMO
A šta je sa savremenim znamenitim ženama? Danas među nama žive i stvaraju naučnice, umetnice, sportistkinje, aktivistkinje koje menjaju naš svet i podižu ugled Srbije širom planete. Naše matematičarke osvajaju međunarodna priznanja, naše sportistkinje obaraju rekorde i donose medalje, naše naučnice unapređuju medicinu, tehnologiju, društvene nauke. Iako će njihovi spomenici možda biti podignuti tek za nekoliko decenija, već danas bi njihova imena mogla biti upisana u kolektivnu svest. Jer grad koji vrednuje današnje doprinose žena, sprema budući prostor sećanja koji će biti pravedniji i celovitiji.
Ne radi se samo o ispravljanju istorijske nepravde, već o stvaranju novog, bogatijeg čitanja grada. O tome da Beograd nije samo grad ratnika i pesnika, već i lekarki, naučnica, umetnica i revolucionarki.
Jer kad jednom počnete primećivati odsustvo ženskih imena na gradskoj mapi, ne možete ga više ignorisati. Kao tihi, uporni šapat koji vas podseća da je pola istorije ostalo neispričano.
I možda je baš to ono što bi trebalo da nas inspiriše - ne samo borba za spomenike, već borba za nove načine pamćenja.
Jer ako gradovi zaista pričaju priče o nama, onda je vreme da počnemo pričati sve priče, a ne samo one koje su do sada dobile pravo glasa.
· Reaguj
