Da počnem od kraja – Srbiju dizajnira želja za boljim životom, želja da se prevari svakodnevica i živi kao sav normalan svet. Onaj normalan svet koji se ne probija kroz svaki dan kao kroz liniju fronta izvezenu jarcima, španskim jahačima, minskim poljima, blatom do kolena. Kao svet koji se gleda na televizorima, koji se smeje iz reportaža o boljoj strani planete, koji ima sve zube i živce, odeću održanih boja, koji veje mirisom preterane mirne stabilnosti sa svake slike.

Čak i kada se na prvi pogled vidi da je sve to dobrim delom reklama i da i tamo iza nekog ćoška žive manje veseli i nasmejani ljudi, ipak, Srbija čezne da joj konačno bude dosadno, da joj više niko ne secka živce veštinom japanskih kuvara, da je svi ostave na miru i da već jednom pokaže da može da bude ništa manje lepa od svih ostalih lepih.

Jeste da to svi mali svetovi koji čine Srbiju rade na svoj način, onako kako oni lepotu doživljavaju, ponekad izazivajući lavinu zgražavanja i kritika zbog neukusa, nepodnošljive upadljivosti i jeftine prostote. Uprkos tome kako čije ogledalo radi i ko deli tapije na ukus arbitrima elegancije, iz svih, pa i najneuspešnijih pomenutih pokušaja veje silna želja da se bude lepši od jedinog života koji je na raspolaganju, a koji se odvija na krpčetu zemlje izvučenom iz geografskog šešira sudbine.

A kad smo već kod tapija, Srbija nema tapiju na glupost, jedino što je umorna od čekanja da se dokolica i nje malo seti i poseti je, i što je tuđe uvek lepše od sopstvenog. Naročito zato što za dobre i lepe vesti ima malo mesta, skoro sve što oči vide i uši čuju rezervisano je za skandale javnih ljudi i javnih žena, mračne strane ljudske savesti, politiku kada pokazuje da je najstariji zanat na svetu, i uopšte sve što čoveka može samo da natera da se vrati u krevet iz koga je ujutru izbauljao, ili doživotno zaključa u svojih nekoliko zidova, uz obavezno spuštene roletne na zatvorenim prozorima. 

Od sveg tog plićeg ili dubljeg kala, kojim se računa na niske strasti ljudskog stvora, ne vide se svi oni koji zapravo zaista dizajniraju Srbiju. Jer, Srbija nije samo većina, ma koliko većina u oku i mozgu preovladavala. Dizajniranje bilo čega, ono pravo dizajniranje je umetnost, a umetnost je manjini data. Manjini koja se malo vidi, ali koja iza kulisa većine mravlje vredno stvara. Njenu upornost, koja se meri samo upornošću svete bube – balegara, ne može da poremeti ni najcrnja vest crne hronike. Ta mala Srbija uči, svira, misli, pobeđuje, slika, glumi, piše... Ona je ta koja većinsku, od sebe mnogobrojniju Srbiju neprimetno ali uporno vuče napred. Jer ni u Srbiji, niti igde drugde, nikada nije većina pomerala granice. Ispred većine su uvek hodali malobrojni, troskokom preskačući vreme i prepreke postavljene umovima ograničenim mogućim. Moguće je za njih bilo samo izazov.

Zato ih se treba setiti, tih koji koračaju ispred vremena i geografije, napraviti i od njih vest, pokazati kako izgledaju oni na koje će Srbija jednog dana ličiti, uporni, strpljivi, vredni, pametni i strašno lepi u svojoj silnoj želji da pokažu da su bar toliko dobri i sposobni kao sav normalan svet.

A taj normalan svet često vidi Srbiju mnogo lepšom no što bi ona ikada pomislila da jeste. Taj svet se začudi lepo obučenim i u rano jutro do poslednjeg detalja sređenim pripadnicama lepšeg pola, svim onim osmesima po baštama restorana, suncu i rekama, večernjim svetlima i ljudima koji izgledaju kao da baš ništa drugo ne rade, nego samo čekaju da padne mrak i krenu u zabavu, dobrim domaćinima koji se raduju gostima koje po prvi put u životu vide... zbog toga se u Srbiju sve više odlazi za praznike i odmore, sa željom da se učestvuje bar to malo dana u životu koji tim, tuđim očima izgleda mnogo lepše no što bi iko od njegovih svakodnevnih, domaćih konzumenata ikada priznao ili primetio da jeste.

Zbog svega ovoga Srbija uopšte nije tako loše dizajnirana kao što se na prvi mah čini, ili kao što bi mnogi tvrdili – da uopšte nije ni dizajnirana. Jeste da mi koji ne živimo u njoj imamo sasvim poseban, dijasporskim srcem uslovljen vid, ali možda i baš zato što ne živimo u njoj, što je makar i preemotivno gledamo, vidimo sve ono što oni koji su u njoj i kojima se čini da su na nju osuđeni – ne vide. Ili bar imamo onaj pogled na svet van Srbije koji ne obuhvata samo turističke prospekte i ture, sjajne razglednice i mesta zgodna za slikanje. Vidimo i to da je često toliko kritična sama prema sebi koliko je niko drugi kritikovao ne bi. Da se iz stvari koje drugde ne bi toliko pažnje ni zavređivale, u Srbiji pravi priča od koje se ne vide vesti i priče o dobrom i hvale vrednom. Zato vredi verovati da će jednoga dana, zahvaljujući onima za koje mesta nema u spektakularnim vestima iz filmova strave, užasa, prevara i zgražavanja, Srbija konačno stići do dosadnih vremena.

Onima iz prvog pasusa, onima kojima tako žarko teži i u kojima veruje da se bolje živi. Kao sav normalan svet. I kada bude ta vremena konačno stigla, obradovaće ih svojom spremnošću da u njima učestvuje lepa, doterana, našminkana, pametna i lepo vaspitana. Baš kao sav normalan svet. Utopiće se u njega kao da je uvek u njemu i bila. Zato što mu pripada. Zato što mu je uvek i pripadala. Svom normalnom svetu.